fbpx

Olga Tomović: Ražnjevi, kuke i motke

Tradicionalno srpsko, o kako to gordo zvuči, ovog prvog majskog dana okreće prasetinu  ili roštilja prerađevine istog. Tradicija srpskog uranka kaže, zaposednite neku livadu, park, izletište, zapalite vatru, jedite i pijte i prljajte (samo pazite da nešto ne zapalite).  Svoj će ražanj Srbin probosti kroz prase, a motkom će poduprti roštilj, kukom okreteti ćevape i sve to dobro zalivati Zaječarcem ili Lavčetom. Svetla tradicija, nema šta.

Ova fascinacija, ova ljubav srpska prema mesu i otvorenoj vatri, vodi korene iz tradicionalne srpske gladi. Sada kada ima, Srbin stane da jede samo kad mu otmu ili kad pojede sve, pa se prevrne na tradicionalnu srpsku dremku posle ždranja. A da li je srpski radnik zadovoljan do te mere da se opušteno prepušta gurmanlucima, dok se svet danas buni (a bolje mu je nego nama). Ustaje radni narod i traži bolje uslove rada, veće plate, više slobodnih dana. Ustaje i izlazi na ulice da se sa pravom čuju njegovi zahtevi, jer je radnik u svetu cenjen. Reklo bi se da je u Srbiji radnik najcenjeniji, jer on mirno jede i pije i peva. Ali nije tako.

Najniža cena radnog sata sada u Srbiji iznosi 155 dinara, evro i nešto, to je toliko malo da se ovi radnici belosvetski, što se bune i kukaju, ne bi za te pare ni pokrenuli da odu na posao. A mi roštiljamo…

Umesto da ponese te motke koje je omastio za ražanj i krene u masovnu demonstraciju većine nad manjinom, on se bori jedino za bolje mesto ispod drveta. Nataknut je on baš na taj ražanj i vrti se na tihoj vatri već dugo. Cvrči, ali ćuti. Srećan je što ima šta da jede i plaši se promene i strepi da izađe na ulicu i protestom pokaže svoje nemanje. Jer srpski radnik nema ništa, nema ni zagarantovanu činjenicu da će biti plaćen ako završi posao. Mogu da mu zamere da je rušilački nastrojen, da je plaćenički, da je opozicija, da je pozicija, da je bagra, da je lenj. Pa, zar mu to već hiljadu puta nije rečeno? Zar nije oguglao? Možda je i oguglao, ali strah od gubitka posla, makar on bio onaj sa minimalcem, redovnim minimalcem, koči sve potrebe da ikašlje krv i krene u protest.

Položaj srpskog radnika se drastično menja iz godine u godinu, ali nikako na bolje. Ima posla, ali nema para. Sve više stranih kompanija kupuje srpsko (zemlju, fabrike, ljude). Velmoža se busa u prsa svojim uspesima u prodavanju neprocenjivog za nikakve pare i dovlačenju stranih “investicija”, a od investicija ni dinara ne vidi radnik koji radi u fabrikama tih stranaca. Vidi samo da ima posla i radiće. I trpeće, i neće se buniti, jer može i gore…

Dokle će Srbija roštiljati, umesto da se pokrene i vatru roštiljsku premesti u srce, pa da krene u osvajanje svoji osnovnih ljudskih i radničkih parava, prava na život i prava na poštenu zaradu, onu zaradu od koje će moći da živi.

Olga Tomović
Olga Tomović
Rođena 1969. u Beogradu. Život joj je obeležila muzika i politika, umetnost i realnost, stvaranje i razaranje. Diplomirala je violinu na FMU u Beogradu, a takođe i žurnlistiku na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. Pisanjem se bavi od najranijeg detinjstva, a piše kao što svira - srcem, iz srca i čiste emocije. Glavni je urednik i lektor na portalu Konkretno.co.rs, gde objavljuje svoje priče, pesme u prozi i kolumne. Autor je romana „Lav i Ruža“ i zbirke priča „Bajke o bogovima, vukovima i ženama“ , oba u završnim fazama pred objavljivanje.