fbpx
spot_img

Olga Tomović: Voda, vazduh, zemlja, vatra

Gomila starih slika, pohabanih, izlepljenih selotejpom, stajala je na stolu pred njom. Smejala se tiho i polupijanim pogledom prelistavala uspomene. Napolju, mesečina je kupala krovove i lomila se kroz vrelinu vazduha prvo u njene oči. Sedela je skupljena na stolici, a mesečina joj je crtala krila od zvezdane prašine po glatkim leđima, znojavim od uzburkane emocije. Tiha letnja noć, smo ona, mesečina i uspomene.

Otpila je gutljaj ledene votke, pa je preletela očima preko šarenila rane mladosti. Dugim prstima mazila je slike kao da su žive i željne njenog dodira, ili obratno, kao je i sama sa svakim dodirom ulazila u njih i trčala život prve mladosti. Onda se glasno nasmejala, u ruci je držala fotografiju svog odeljenja, gimnazija, bezbrižni dani i trka sa vremenom koga joj je uvek nedostajalo. Malo vremena da završi sve što je zpočela, da voli koliko je umela, da žudi koliko je želela. Vreme vode, brze, prolećene, plitke, kristalne kao dah nevinosti.

Nevidljiva krila joj zadrhtaše dok je srcem pregledla sledeću gomilu. Onu sa krvlju pisanom ostavštinim za budućnost. Deca. Ljubav. Velika lopta čiste ljubavi. Osmesi. Milina dodira malih prstiju po telu nabreklom od života. Usne pune. Grudi zaobljene, bokovi okrugli, stomak…život u živom telu. Vreme vazduha toplog kao julska noć, lakog, punog feromonske opčinjenosti telesnim.

A onda mrak. Tama neisplakanih suza, samotno vreme spoznaje o prolaznosti svega što čoveka čini mudrim i smernim prema životu. Dug period žalosti i borbe. Lica voljenih, a izgubljenih. “Počelo je rano”, pomislila je i sjurila na iskap ostatak votke iz čaše, pa je ustala i izvadila iz frižidera flašu, više u čašu nije ni gledala, potegla je dobar gutljaj iz flaše i spustila je na fotografije onoga što joj je sudbina sipala u dubok tanjir. Vreme zemlje, bremenito, ispunjeno otužnim mirisima grobljanskih karanfila, belih ruža i žute ilovače.

Sat je tiho kuckao i ritmom gradio tempo njene unutrašnje razgradnje i samospoznaje. Nije ona bežala od tuge, bežala je od sudbine, od zapisa u genima i u beloj knjizi bledog konjanika. U snovima je bežala brzo i uspešno, na javi sporo i sa strahom. Par gutljaja već smlačene vatre iz boce i opet je imala suze u očima i hrabrost u duši da nastavi sa kopanjem po živim ranama, onim ranama koje se jednom otvore da nikada ne zarastu. A ona, ona ih je imala po čitavom telu, bila je živa gomila mesa i krvi i gnoja i limfe i bola i trulog zadaha promašenog života.

Teturavo se uspravila i otišla u kupatilo, odvrnula je ledenu vodu i stala pod tuš. Spirala je sa kože mirise prošlog, gulila je sa sebe tragove nevidljive, a dublje od svakog ožiljka koji je sa ponosom nosila. Metamorfoza. Sve je to njeno, svaki rez na koži njen podsetnik na pobedu nad sudbinskiom štiklom, oštrom dvanaesticom. Rastreznila se, prodrmala je umrtvljene ćelije svoje krilate lepote. Zabacila je uši i uvila svoj rep oko tankog struka. Bila je spremna da oseti i osvesti i poslednju gomilicu fotografija. Onih iz vremena vatre. Vatre dodira i duše i tlela i vatre uzdaha usta na usta i vatre spoznaje o pripadanju, o samostalnom nepostojanju, o jednoj duši u dva tela. O strasti. Vreme vatrenog zmaja na čijim je leđima upoznala sve predele telesnog i duhovnog, a da ni jednom nije izronila da udahne. Vatreno vreme jedne ogromne ljubavi . Strašno i divno.

Sedela je na samoj ivici solice i gledala samo jednu fotografiju, samo jednu kao simbol svih, samo jedan poljubac u kom je osetila sve. I život i smrt i radost i tugu i ekstazu i bol. Onda je nesvesno zatvorila oči i pustila dušu da se razleti, da vrisne iz svoje najdalje tačke, pa da se iskida i sastavi ponovo u samo jednom jedinom uzdahu.

Kada se vratila u telo, pogledala je kroz prozor i osmehnula se pobednički. Zasvetlila je, a sve zvezde su joj trepnule i otpozdravile je sestrinskim migom.

Dok je skupljala fotografije i ređala ih hronološki, svaku gomilu u svoju kutiju, obratila se naglas satu koji je nemilosrdno kuckao:”Srećan ti rođendan, matora, to si hteo da mi kažeš?”

Olga Tomović
Olga Tomović
Rođena 1969. u Beogradu. Život joj je obeležila muzika i politika, umetnost i realnost, stvaranje i razaranje. Diplomirala je violinu na FMU u Beogradu, a takođe i žurnlistiku na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. Pisanjem se bavi od najranijeg detinjstva, a piše kao što svira - srcem, iz srca i čiste emocije. Glavni je urednik i lektor na portalu Konkretno.co.rs, gde objavljuje svoje priče, pesme u prozi i kolumne. Autor je romana „Lav i Ruža“ i zbirke priča „Bajke o bogovima, vukovima i ženama“ , oba u završnim fazama pred objavljivanje.