fbpx

Opet ću da je volim

srce u snegu

Ne znam zašto te volim
Ni kako srce da sprečim
Da ne zadrhti za tobom.
Ko jesen granama golim
Tako i ja čežnju krečim
I svodim račune sa sobom.

Ko si ti da venem ko trava
I gorim od čudne strasti
Kad baneš bestidno gola?
Zašto ključaš ko lava?
Prestani u krvi rasti,
O, seno dalekog bola!

U krik ždrala što minu
Sa suncem u malom ramu
Što nebo šalje ka jugu.
Nešto na tebe sinu
I na beskrajnu tamu
Koja mi cveta u tugu.

O čemu da sanjam gubav
Kad sve sa tobom gasne
Sa zimom što hladna kulja?
Da li i bol spada u ljubav
U sate užasno kasne
Kad oko srca zažulja?

Da li ništavan postojim
Ako hodam i dišem
Od rana iz slatkog boja?
Da li se u žive brojim
Ako te iz uma brišem,
A znam da si moja?

Ne znam zašto da molim,
Ni zašto ko dete slinim
Kad za to niko ne haje?
Ali znam da krvavo volim
I da to vraški činim
Da bol naša još traje

U pesmu ovu te svodim
Prazan ko leto bez lasta
Nad žicama dugim i golim.
Ako se ponovo rodim
O, glavo budalasta,
Opet ću da te volim.

Prethodni tekstFatamorgana
Sledeći tekstDnevna doza aforizma
Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.