Anja: Orane.
Oran: :) Ništa od mene, baš.
Anja: Otkud Vi? Da li sa sad ustaje? Ha? Sada? Kako ste zaspali jutros?
Oran: Ma bezveze…Nikako…Pa sam nešto razmišljao…
Anja: Ja sam se okretala, i okretala, i okretala, i nikako da zaspim…
Oran: I evo, da ne budem više dosadan sa tim svojim razmišljanjem.
Anja: Možda sam skrpila tri sata, možda.
Oran: Da, pročitao sam. Da, da…Ma meni je definitivno postalo jasno da kada ste Vi u pitanju, moja reč ne važi prebijene pare…petoparca…crvljive šljive…Eto.
Anja: Samo kada sam ja u pitanju, ili i inače?
Oran: Vi činite da se to ruši kao kula od karata. Samo Vi. Delimično moja Draga, ali delimično. U nekim slučjevima i kod ostalih, ali znatno ređe, baš.
Anja: Ne zanimaju me drugi, ne delim Vas ni sa kim, ne zanimaju me…samo Vi me zanimate.
Oran: Ne bih da steknete pogrešan utisak…Važim kao čovek od reči. I još nešto, ako mogu…:)
Anja: Recite…izvolite. Valjda možete :)
Oran: Da, pokušaću :)
Anja: Hajte. Pokušajte :)
Oran: Shvatio sam s obzirom na to da mi ništa ne prolazi ovo što poželim…Više ništa neću ni želeti. Eto. U tom smislu, ako želite da se ja uverim ko ste, Vi zakažite lepo viđenje…
Anja: Čekajte, šta želite time da kažete?
Oran: A ako ne želite, nema veze…
Anja: Otkud sada to?
Oran: Pa želim da kažem da ne mogu ja da izdržim ovo natezanje…
Anja: Gde je ono uslovljavanje, tada ili nikada?
Oran: Mora da obezbedim sebi dobro zdravstveno stanje…a ono će biti dobro samo ako sam dobro sa Vama.
Anja: Ali šta se dešava sa Vama??? Sa Vašim stanjem? O čemu se radi?
Oran: Eto, čak ću Vas i pozvati malo kasnije, ako želite.
Anja: Orane, Vi ste obezbedili dobro sa mnom za sva vremena, ako želite tako…
Oran: Želim. Ne mogu drugačije da funkcionišem. Samo, jasno Vam je da ne mogu biti potpuno otvoren dok se ne uverim u Vaš identitet.
Anja: Ovako…cenim Vas i obožavam, ostavili ste u meni nešto Vaše, nešto lepo…imate me za prijatelja, ili već za šta god. Imate me dok želite to, za stalno ako želite…
Oran: To ću morati da podnesem, ali sa dobrom voljom i odbraambenim mehanizmom, proći će. Mogu da živim sa tim.
Anja: Sa čime možete da živite ?
Oran: Hvala. Potrebni ste mi, mnogo. Pa sa tim da ne znam ko ste.
Anja: I Vi meni, mnogo baš. Možda čudno i smešno zvuči ovako, ali verujte.
Oran: Mislio sam da ne mogu, ali mogu…pre ću to prihvatiti nego da prekinem kontak sa Vama. Dobro, hvala. Eto. I još nešto…kad je već tako…
Anja: Recite….
Oran: Valjalo bi da uredimo i ovaj kontakt…jer ja više ni sa kim ne komuniciram osim sa Vama.
Anja: Da uredimo?
Oran: Da, da ne gubim vreme ovde bezveze…
Anja: Ali ja Vam to ne tražim…
Oran: Da tačno znam kada ste Vi tu.
Anja: Ovako, ja Vam ne tražim da imate samo mene, ok?
Oran: Pa dobro, eto…ja želim da vreme posvetim još nečemu…da se malo usavršavam…Ma nebitno, to je tako i tačka.
Anja: Da se usavršavate? Na koji način?
Oran: Pa eto, da čitam…da pišem…da radim vežbe…da budem sa decom…
Anja: Jasno…normalno.
Oran: E, to. I da ti razgovori ne idu do duboko u noć…Čini mi se da to nikom ne odgovara. Eto.
Anja: Važi, pošto posle ne funkcionišem, a verujem ni Vi….
Oran: Ukratko, to sam jutros zaključio. Da, baš tako. A sve to ukoliko i Vi to želite. Više nema nadrndanog Orana…Samo Dobriše, uvek. Oka će biti stalno…
Anja: Dobriša je najbolji na svetu…
Oran: Znate, prestao sam i da se smejem jedno vreme…A ja nisam takav…
Anja: Bolji i od ljudi sa kojima se viđam.
Oran: Želim da me motivišete na osmeh, a ne na suprotno…
Anja: Zašto ste prestali sa smejanjem?
Oran: Da me inspirisete pozitivno…Pa da. Video sam da tu nešto nije u redu. Eto, sad sam sam sa samim sobom pokušao da nađem mir…a i sa Vama, ako želite…
Anja: Ali zar Vas ne inspirišem?
Oran: Da shatim i prihvatim.
Anja: Oko, primećujem veeeelikuuuu promenu kod Vas, baš.
Oran: Pa ovo vreme, par dana…nikako.
Anja: Ma, ovih par dana je bilo užasno.
Oran: Pa nije lako kad čovek odustaje od nekih principa…kad svakoga dana gazi reč…
Anja: Ali, nisam ja takva, stvarno.
Oran: Kad se cepa na nekoliko delova…E, toga više neće biti. Ne mogu ja to.
Anja: Nema cepanja!!!
Oran: Hoću da se smejem..
Anja: Pa jer napravite sve tako dramaticno, a nema potrebe.
Oran: Hoću da se radujem…Hoću da mi godite.
Anja: I ja to želim. I ja to isto želim isto.
Oran: Ako želite, dobićete od mene sve to…
Anja: Da Vam godim i da mi godite.
Oran: Od danas pa dokle god budete želeli. Eto. Dogovorili smo se.
Anja: Ali Vi meni već samim postojanjem godite, Vaša pojava me raduje uvek iako nekad nisu lepi razgovori…ali Vi me osunčate Vašom pojavom samom…Razumete li to?
Oran: Vi mene uništavate kada niste dobri. Razumete li Vi to? Ja razumem. I nije mi poblem to da kažem, mada…zloupotrebljava se to često…to saznanje.
Anja: Ne želim da Vas uništavam, ali kad to radim znači da je neka presija tu već, nešto nije u redu kad sam takva…a ne želim to da Vam radim…
Oran: E, pa više neće biti nikakve presije, bar što se mene tiče.
Anja: Hvala Vam.
Oran: Pa to je bio jedini mogući način da ovaj kontakt opstane. Nema presije, nema ničega…
Anja: …Vi divni čoveče koji kao da je došao ko zna odakle i pričvrstio me za sebe…znate već kako…
Oran: Znate šta ja želim…ako nekada budete poželeli da mi to omogućite, recite…ako ne, ništa…opušteno skroz.
Anja: Recite.
Oran: Eh, došao iz dva šumadijska sela…baš.
Anja: :) Pozdravljam sela koja su doprinela donekle da on takav bude. Baš.
Oran: Na kući se odžak puši, na tavanu meso suši…Ja sam seljak u srcu i duši! :)
Anja: :) Manite me toga… :)
Oran: Hvala. Ne mogu, to sam ja. :) Delimično. :)
Anja: Ma, ne zanima me…i takav ste mi ok. Skroz.
Oran: Pa da nemam to, verovatno ne bih bio ovakav. Nego, želite li da ja Vas pozovem malo kasnije?
Anja: Uh, joj, oj, ojo, joj, uh.
Oran: Ništa, opušteno…
Anja: Želimmmmmmmmmm.
Oran: Kako god…Aha. E, želim onda i ja. Dobro, razumećete da moram da sakrijem poziv, je li?
Anja: Razumem. I ja bih da sam na Vašem :) Jer, imam potrebu za Vama nenormalnu. Eto.
Oran: A kako se skriva poziv?
Anja: :) ihihihihihi Ne znate??? hihihihihi
Oran: Ne znam.
Anja: Vidi se da ste matorac, baš. :) Pa to se prvo nauči kad cimas dečka/devojku.
Oran: E, pa ja to ne znam, naravno. Rekao mi je neko nekada, ali sam zaboravio. Nemam poma :)
Anja: Nemate poma :) Čujte.
Oran: Da čujem.
Anja: Imate ono…ili moju reč ili za svaki slučaj…
Oran: Reč da ga nećete zloupotrebiti?
Anja: Prvo je da imate moju reč da ću izbrisati broj odmah čim završimo, a drugo je sigurica…nemam broj jer često želim da Vas čujem i da Vam kažem svašta. Ni u kom slučaju neću zloupotrebiti, ni u kom slučaju jer i ja to želim, ali imam i tremu baš veliku. Eto.
Oran: Vidite, ja Vama verujem, baš…ali…
Anja: Dobro. U redu je.
Oran: Dobro. Koji beše Vaš broj?
Anja: Koji beše??? Koliko puta sam Vam na izvolite davala? Čoveče…
Oran: Dva. Uh. Poče da grmi ovde…krenula kiša.
Anja: I ovde. Ovako. Gasim ovde ovo. Mašinu, da znate.
Oran: Pa i ja ću…
Anja: Spremam tati ručak.
Oran: Dobro…
Anja: Onda možete kad imate slobodno.
Oran: Kada da Vas zovem?
Anja: Kad Vama odgovara…
Oran: Posle koliko? Od do?
Anja: Kod kuće sam ceo dan…
Oran: Dobro…posle koliko? Od koliko sati mogu da zovem?
Anja: Od 18 h može…pa do 23 h. Ok? Odgovara?
Oran: Dobro.
Anja: Kad poželite.
Oran: Odgovara, naravno.
Anja: Tu sam.
Oran: A mozete li mi dati broj?
Anja: 06* *** *** **
Oran: Hvala Vam. Hvala. Prijatan dan…i čujemo se…
– Kraj –
Šezdeseto prvo i poslednje poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
