fbpx
spot_img

Pas i blokada Lenjingrada

1960. godine u Pargolovu, reonu na periferiji Lenjingrada, rušili su stare drvene kuće jer će se na tom mestu graditi nove stambene zgrade. U dvorištu jedne kuće predviđene za rušenje, radnici su otkrili čudan objekat – grob i spomenik sa fotografijom. Sa fotografije je gledao pas krupnih, pametnih očiju, mešanac avlijanera i lovačkog psa. Na spomeniku je pisalo:”Dragom prijatelju Trezoru (1939-1945) od zahvalnih ukućana”. Bilo je jasno da je spomenik na neki način povezan sa blokadom Lenjingrada pa ga nisu srušili, već su preko odeljenja za izdavanje ličnih dokumenata počeli da traže bivše stanare te kuće.
Posle nedelju dana u dvorište je došao sed čovek i pažljivo skinuo fotografiju sa spomenika. Okupljenim radnicima je rekao:

– To je naš Trezorka! On je nas i našu decu spasio od gladi. Ovu ću fotografiju staviti na zid u novom stanu.

Čovek je ispričao kako je to bilo.

U jesen 1941. periferije severnih reona Lenjingrada nisu bile glavna meta nemačkih mitraljeza i bombi. Glavni udari su bili usmereni na centarlni deo Lenjingrada. Ali glad je i ovde, na periferiju, stigla. Stigla je i u drvenu kuću u kojoj su živele četiri porodice i svaka je imala decu.

Ljubimac celog dvorišta bio je Trezor, veseo, pametan pas. Jednog jutra u njegovu činiju osim vode nismo imali šta da naspemo. Pas je neko vreme stajao pored prazne činije, kao da je razmišljao. A onda je otišao. Svi smo sa olakšanjem odahnuli što nećemo gledati gladne oči psa. Ali Trezorka nije nestao. U podne se vratio kući, noseći u zubima ulovljenog zeca. Dovoljno da sve četiri porodice tog dana jedu. Iznutrice, šape i glavu dobio je Trezorka.

Od tada je Trezorka skoro svakog dana donosio zečeve. Njive opustelih sovhoza na periferiji grada bile su pune povrća jer se front u septembru primakao gradu. Kupus, cvekla, krompir, šargarepa ostali su na njivama. Pravo bogatstvo za zečeve i oni su se namnožili.

Četiri porodice su kuvale čorbu od zečijeg mesa, a žene su naučile da od kože šiju tople zimske rukavice. Sa nepušačima su menjale rukavice za duvan, a duvan za hranu.

Lovački pohodi Trezora ukazali su nam na još jednu spasilačku maršrutu: deca su sa sankama odlazila na njive pokrivene snegom i kopala krompir, kupus, cveklu. Bili su promrzli, ali su bili hrana.

Za vreme blokade u toj kući niko nije umro. Čak smo 31.decembra u dvorištu za decu okitili jelku i na njenim granama pored igračaka visile su i prave čokoladne bombone, koje smo dobili od jermenskih vojnika pozadinaca u zamenu za zeca kojeg je Trezor ulovio.

Tako smo i preživeli blokadu. Posle pobede, u junu 1945. Trezor se po običaju ujutru uputio u lov. Posle sat vremena vratio se u dvorište ostavljajući za sobom krvav trag. Nastradao je od mine. Pametan pas je očigledno nešto osetio i odskočio u stranu pa nije odmah poginuo. Umro je u svom dvorištu.

Svi stanari su plakali kao da je život izgubio najrođeniji im čovek. Sahranili su ga u dvorištu i postavili spomenik. A kada su se selili u nove kuće u selidbenoj gužvi su na njega zaboravili.

Sedi čovek je zamolio radnike:
– Ako možete, ne zidajte na Trezorovom grobu. Posaditi na tom mestu jelu. Neka je kite deci koja će tu živeti, kao što smo i mi 31.decembra 1941. Neka ona bude uspomena i sećanje na Trezora.

Stanari višespratnice su već navikli što ispred jednog ulaza u zgradu raste velika lepa jela. Poneko od njih zna da je posađenja u znak sećanja na 900 dana blokade i psa koji je od gladi spasio šesnaest Lenjingrađana.

Iz lenjingradskog ARHIVA
Prevod sa ruskog jezika Danica Teokarević

Prethodni tekstFotografija dana
Sledeći tekstKutak Lutkoljubice Anite
Zoran Todorović
Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.