fbpx

Pastir Hilandara

PASTIR HILANDARA

Januar, noć je odavno odmakla,
niz ulice puste tek psi se jave,
mraz ledom slika prozorska stakla,
srebrnim likom Svetoga Save.

A, s neba, mesec zlatnim koncem
plete oreol s hiljadu šara,
golica dečje snove zvoncem,
pastira Rastka sa Hilandara.

Кada jutrom dan isplete,
prozračnu mrežu s plavog svoda,
i, san kad ode, shvatićeš dete,
to Sveti Sava po nebu hoda.

Sve je kao da postoji,
mudrac sa bradom kraj kreveca,
dok vetar dahom pahulje roji,
greje nas dobrota Srpskoga sveca.

Кada jutrom dan isplete,
prozračnu mrežu s plavog svoda,
i, san kad ode, shvatićeš dete,
to Sveti Sava po nebu hoda.

Vetar dahom pahulje roji,
sve je kao da postoji.

Кada jutrom dan isplete,
prozračnu mrežu s plavog svoda,
i, san kad ode, shvatićeš dete,
nebom hoda Sveti Sava
to Sveti Sava po nebu hoda.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.