fbpx

Патуљак Кукурузовић

patuljakНа некој стрњици крај реке обрасле шибљем чувао је дечак козе. С једне стране су расли кукурузи, с друге виноград и морао је много да пази да козе не би отишле у штету. Али понекад би се занео у игри, па не би приметио кад коза дохвати лиску кукуруза или се упути винограду. Било је много ствари које су мамиле његову пажњу: велики мрављи дворци, жабе, гуштери; осим тога је волео да деља свиралице од врбе и прави у реци вирове. Тако се једном био занео градећи путању од мравињака до реке: прутом је повлачио црту у земљи, да се мрави не би мучили кад пођу на воду и путовали дуго преко бусења. А таман је срећно просекао тај главни мрављи друм, кад чу из кукуруза неко певуши, ни гласно ни тихо, ни танко ни дебело:

Чувај, дечко, козу,
обрстиће лозу,
и биће батина
ко на свадби вина.

Дечак се окрете и збиља виде да је једна коза прескочила ограду и почела да брсти чокот лозе. Он је одмах врати и зађе у кукурузе да види ко је певао. Али никога није могао да пронађе. Ветар је лако шумио у дугом сјајном лишћу кукуруза и њихао им свилену браду, а никакав се људски глас није поново чуо.

Кад је дошао кући, дечак исприча мајци шта се догодило, а она му рече:

– Сигурно ти се то од ветра учинило, немој више о томе да мислиш.

Али дечак није могао да не мисли и прокрстарио је сутрадан опет кукурузе, завиривао испод врежа бундева и дулека, што су међу њима вијугале, и ништа. Врати се тада на њиву, одломи врбов прут и занесе се у дељање свиралице. Сунце је пекло како само може бити и потпуна тишина је владала свуд около.

Наједном дечак опет зачу где неко у кукурузима певуши, ни гласно ни тихо, ни танко ни дебело:

Кад би дечак знао,
не би онде стао:
где је камен сиви,
љута шарка живи.

Дете уплашено скочи с камена на коме је стајало и одгурну га издалека мотком, а испод камена доиста изађе гуја шарка и оде у трње крај реке.

– Да је игла, наћи ћу га, повиче дечак, и пође опет да га тражи.

Али је поново завладала потпуна тишина. Свилене браде кукуруза су блистале на сунцу, кљуцала у кору крушке птица, и ништа више.

– Мора да је неки дух у кукурузима – рече он мајци, вративши се кући.

А она се бојала да се дечак не препадне, па иако је и сама мислила да је дух, рече:

– То је жубор воде био, немој више о томе да мислиш.

Дечкова је мати била сирота удовица, сеоска везиља. И дању и ноћу је везла на платну рукаве и огрлице за сељанке, па је тако већ почела и вид да губи. Сеоске гатаре су јој саветовале да превија разно лишће, али јој то није помогло. Једног дана тако, кад су јој очи много сузиле, она рече дечаку.

– Слушала сам пре од старих људи да у нашој околини има нека скривена чесма, чија је вода лековита за очи. Добро би било да је сутра узгред потражиш; ја не знам да у близини има икаква чесма.

Дечак је сутрадан узалуд обишао целу околину и тек пред подне дошао на стрњику крај реке. Седајући под крушку, сав задихан, рече:

– Где ли ће бити та лековита чесма да ми је знати!

– Како он то изусти, а онај исти глас из кукуруза стаде певушити, ни тихо ни гласно, ни танко ни дебело:

У пећини горе,
ено такве чесме,
само нико не сме
за њу, дете, знати,
осим твоја мати.

Оде дечак до пећине у стени, у коју раније није никад улазио, коју су чак и стари људи заобилазили, јер је врло мрачна и дубока била, и нађе у самом њеном дну чесму, танку, једва чујну. Одјури тада радостан мајци и јави јој. И како се збиља тамо умила, очи су јој постале бистрије. Зато рече сину, желећи да нахрани непознатог створа у кукурузима:

– Размотри, сине, сутра опет по њиви, можда ћеш пронаћи где се скрива наш добротвор, па га позови у госте.

Дечко овог пута пође без коза, да би на миру могао тражити непознатог певача из кукуруза. Али како стиже на њиву, киша удари, те мораде да се склони под крушку. Пљусак је био снажан и вода лила низ лиске кукуруза као низ олуке. И кроз радосни шум летње кише дечак зачу опет где певуши познати пријатни глас:

Ој, хој, хој,
сад  мој
расте на тој води;
добро ће да роди.

И тако неколико пута: поћути мало, па опет настави своју песму, видело се да је певач био весео. Тад се учини дечаку, док је мотрио пажљиво одакле глас долази, да брада на једном кукурузу често поскакује и да је много боља од осталих. Притрчи он тамо те завири. Кад оно чудо невиђено: у оном зеленом фишеку од лишћа, где обично стоји клип кукуруза, стоји човечић и игра у месту.

Очи му ситне као у врапца, руке и ноге мајушне, само брада велика колико цео он.

– Ко си ти? – упита га дечак зачуђено.

– Ја сам патуљак Кукурузовић – одговори мали човек, не престајући да игра. У којим се кукурузима ја настаним, расту као из воде. Зато су и ови тако добри. А тебе сам заволео, јер знам да си добро дете. Чуваћу те увек, док овде будеш козе напасао.

– Мајка ми је казала да те позовем к нама у госте. Хчће да те почасти што си мене спасао змије, а њој помогао да излечи очи – рече опет дечак.

Али патуљак Кукурузовић одговори:

– Ја не могу нигде одавде: кад бих изашао, брада би ми сместа сва отпала. А имам свега што ми треба: кишом се појим, а ваздухом храним.

А рекавши то, опет настави своју игру и песму, а дечак радосно отрча по пљуску кући да све исприча мајци.

Десанка Максимовић

 

Извор: Веселе клупе

Marija Pašalić
Marija Pašalić
​Rođena u Kragujevcu. Interesovanja: knjige, muzika, film, putovanja, druženje, pozitivni ljudi... Životni moto: "U životu se moramo praviti ludi, a biti mudri!"