Моје порекло и са мајчине и са очеве стране води из Лекине Баре, из Мокрањчеве улице. То је све у кругу од педесет метара. Oтац је имао кућу са братом у Кајмакчаланској а мајка је боравила код њене тетке по мајчиној линији, Манасије у Мокрањчеву. Ту су се нашли.
Друга тетка моје мајке, по очевој страни, Даринка, имала је кућу у Хаџи Милентијевоj у Палилулама.
Ја сам овде у Палилулама, код Шест Топола, од детета. Сада овај крај најчешће називају Љубине Ливаде.
Моје прве слике живота, прва сећања, су везана за Кнић, за Равни Гај. Док су правили кућу ја сам имао годину и по две и мајка ме је водила код бабе и деде који су имали велико имање у Равном Гају. Ја сам са њима ишао на имање. Сећам се да су ми давали да водим говеда. Сећам се тог орања у Равном Гају, првих купања у реци Гружи, у книћанском пољу, онај део код Напера, где се Борачка река улива у Гружу.
Већ са две године деда ме је научио да пливам и да хватам рибе и ракове.Сећам се да сам ухватио једног огромног рака. Сада су ракови, можда баш због тога, често и на мојим сликама.
Следеће чега се сећам из Кнића је једна зима, Божић 58-ме, мој ујак је дошао из војске и хватао је врапце, на кутију, стави испод зрно кукуруза и пшенице и штапић повуче канапом.
Овде у Палилулама око нас је било само пет шест кућа. До наше куће кукуруз.
Сећам се почетка рада фабрике аутомобила и изградње ове фабрике на простору где је сада. Било је то шездесетих када је фабрика почела пуним капацитетом да ради. За мене као дете је то било изузетно занимљиво.
Променио сам доста основних школа. Прво Мома Станојловић, па Станислав Сремчевић, Живадинка Дивац, Милутин и Драгиња Тодоровић и на крају сам завршио у Трећем крагујевачком. Град је растао било је много деце па смо ми Палилуци увек били неки вишак.
Затим сам уписао Техничку школу, машински смер.
Већина мојих другова у Техничкој су били спортисти. Ево да их наведем: Први комшија Милан Божовић, атлетичар, највећи успех му је био друго место у брзом ходању, сада је директор школе „Станислав Сремчевић“, Милосавац Славољуб је био голман омладинског тима Радничког пре Дике, одбојкаш Шмигић Бранко, са њим сам седео у клупи, Манојловић Милан доректор салона аутомобила, био је директор и у Чачку. Била је то једна спортска генерација. Средња школа 68 – 72. Тренирам атлетику и карате. То је време слушања Смака.
Једaн део свог детињства сам одрастао и на Фонтани са мојим братом Вицком. Тада ми је отац радио у Дому културе где је био први пословођа, у Градском дому. Од подрума до Плаве сале. Слушали Сенке, Џентрије и све остало.
У младим данима морао сам да се борим против амбиција мојих родитеља јер се њихове жеље и моје нису слагале. Они су рецимо желели да свирам хармонику, да будем грађевинар, а ја то нисам желео. Било ми је потребно време да пронађем себе.
ДЕДА БЛАЖА ИЗ КНИЋА
Из тог времена, времена одрастања, у сећању су ми остали и негативи фотографија мог деде Блаже Марковића из Кнића. Магаза и качара су му биле лабораторија. Ту су зачеци, корени, моје љубави према фотографији. У Книћу сам проводио и летње распусте у природи, окружен свом том лепотом Горње Груже. Ту, крај остатака „турског бунара“, одакле је, из книћанског поља, најлепши поглед Борачки крш, деда ми је први и једини пут дао неке савете око фотографије. Он је скоро читав свој фотографски век, путујући бициклом, бележио лепоте Борачког крша и народних ношњи Груже. 1936. године је дао две краве за једну „Лајку“ и три објектива 35, 50 и 90 милиметара, са којом је радио фотографије на Аква филмовима. Фотографије је радио и на стаклу и папиру.
Деда Блажа је био занимљив човек и није волео много да прича о фотографији али је занимљиво да је пуштао и филмове у Книћу. Његов син Петар, мој ујак, је касније пуштао филмове у Крагујевцу.Он је био последњи киноператер у биоскопу Шумадија.
СКИТАРА
Млади дани су ми били по мало скитачки. И сада сам такав – скитара. По занимању и опредељењу. У то време сам доста читао. Тада је библиотека била у улици Бранка Радичевића, преко пута садашњег Радио Крагујевца. Читао сам све, нарочито Џек Лондона и Карл Маја.
Све што сам урадио у животу урадио сам без подршке породице. Они од којих смо настали видели су нас као неке који ће да раде, вуку, тегле, зарађују, трпају у кућу, гаје децу а само се неки чудаци и лудаци баве уметношћу. Можда се ту налази и одговор на многе моје поступке у животу.
Подршку сам имао од мојих пријатеља, Благоја Прличковског, Микице Петровића, Бојана Ћоровића и његове мајке Уршуле. Доста су, свако на свој начин утицали на моју каријеру.
Крагујевац такође никада није на прави начин подржавао и поштовао своје уметнике.
Култура је на најнижој полици. Нико је и не види.
СПОРТ
Kада сам осетио да спортом могу да победим последице тешког прелома бутне кости и операција из 1959 године, отишао сам у Атлетски клуб Раднички. Тренер ми је био Слободан Талић Ћаза. Касније ми је доста помогао и Љуба Николић. који је довео и Миодрага Вукомановића, који је био звезда, и још увек је рекордер Балкана на 3000 метара и Спале, Милан Спасојевић, који је наравно био супер звезда.
На почетку сам бацао кладиво, диск. У то време је Снежана Хрепевник, велико име тадашњег југословенског спорта, умрла од дроге и ја сам видео да врхунски резултати траже велике напоре, одрицања, жртве, по некада и на начин који се никоме нормалном не би допао па наравно ни мени. Једном речју много хемије. Зато сам почео да тренирам карате, спорт у коме је било много више интелектуалног промишљања уз, наравно, напорно тренирање.
Спорт ми је спасао живот, односно вратио ме нормалном животу, иначе бих остао инвалид.
ФОТОГРАФИЈА
Учио сам од фотографа које сам тада познавао, одличних фотографа. Моји пријатељи су имали изванредну опрему, нарочито Благоје Прличковски, који је живео на Пивари а имао је фотографску радњу на углу Косовске и Милана Благојевића.Свирао је виолину и слушао рокенрол.
Нажалост моји никако никако нису хтели да ми купе неки квалитетнији фотоапарат а ове лоше, јефтине, нисам хтео.
Нисам хтео да фотографишем док нисам имао своје фотоапарате. А онда је мој друг Ива одлучио да оде за Канаду и да пре одласка прода своју опрему. Од њега сам купио два Пентакса МЕ и М ИКС, три објектива 35, 50 и 135 милиметара и Сампаков блиц за 450 марака. Од тада сам у фотографији.
Своју прву фотографију чувам урамљену у кући. Снимио сам је оног дана када сам купио фотоапарат. То је фотографија моје мајке Милијане која ми је отворила врата када сам дошао кући са новим фотоапаратом. По тој фотографији сам касније и насликао слику моје мајке.
Прве две фотографије објавио сам у Недељном листу (НЛ-у). Била су то фотографије из качаре мог деде Бошка.
На њима он потеже ракију из бурета на црево. Поред њега су мој братанац Влада и брат Ђоле.
Мој први период бављења фотографијом био је везан за колор и црно белу фотографију. Из тог периода имам изванредних фотографија. Велику пажњу код мојих пријатеља изазвале су моје ноћне колор фотографије.
У новинарској фази моја прва насловна страна је од 1. јануара 1998. године у тадашњој „Светлости“. На њој су боксери БК „Раднички“ са пехаром првака Југославије.
Фотографија „Плава балерина“ на сценографији Мише Штуловића која је била и на насловној страни „Политике“, донела ми је доста популарности. Од новинарских фотографија мислим да је и она која је објављена у Политици, Српска транзиција у сврачјој јарузи, у којој смо Брана Карталовић и ја представили транзицију у Крагујевцу, по мом мишљењу, била квалитетна и доста ми значи.
Направио сам двадесет и једну изложбу уметничких фотографија до сада. Фотографије из серије „Лепе жене шетају градом“ прво су виђене на страницама дневних новина.
Ако бих причао о ономе што је тешко и лепо у овом послу онда су то фотографије о животу наших уметника и боема: Микија Јанковића, сликара, као и изложба фотографија посвећена покојном Радовану Шаренцу Шарету, интелектуалцу и боему, вишеструко талентованом али никада до краја, ни у једној области оствареном и званично признатом. Он је лик који ће бити упамћен као личност а не као стваралац, што је реткост.
Пре пет, шест година сам имао, и ево да је поменем, веома занимљиву изложбу у селу Добрача под називом „Сто мојих најлепших насловних страна“. То, такође, тематски, нису питке и лепе фотографије јер бележе тешке тренутке наших живота: штрајкове, туче, сиромаштво…
Можда сам први у Крагујевцу који је почео да излаже колор фотографије.
Доста сам радио на томе. И ти контрасти су из тог период из искуства.
ФОТОРЕПОРТЕР
Не волим и немам намештене фотографије. Све је засновано на лајфу. На истини. Неке моје колеге су давале људима паре да уђу у кадар, да направе први план, и тако добију ефектну социјалну фотографију. Неки познати српски фотографи су постизали успехе и славу јер су правили такве фотографије.
Знам да је Томислав Петернак фотографисао штрајк радника Наменске и тражио од њих да дигну руке.
Ја то не радим. Те фотографије, које су биле одглумљене, намештене, нису биле стварни одраз мишљења тих људи али су доносиле успехе фотографу а мењале мишљење нације. Против тога сам.
Када сам отишао из Заставе, где сам радио као инжењер 25. годиина, новац који сам добио уложио сам у фотографску опрему. То је било 2000-те. Није било дигитале али ја сам Лајке и Контаксе заменио у Никонове аутофокусне.
Све моје спортске фотографије су рађене изоштравањем на мутном стаклу или на косу призму.
Да бих добио могућност да правим добре спортске фотографије приближио сам се спортском друштву „Раднички“ и спортским редакцијама, Блица, Журнала, Спорта, Темпа. За све њих сам, више или мање, радио.
У једном тренутку, 2000-те, сам објавио изложбу свих спортова, 18 мушких и 17 женских. Изложба је била у СД „ Раднички“ и обухтила је све спортове у овом Друштву.
Мото у новинарству ми је био „Забележи и бежи“.
Нажалост много људи из институциија које треба да брание слободу информисања се баве цензуром.
Сарадња међу крагујевачким фоторепортерима је можда постојала до 2000-те, када је неки фотограф могао да живи од свог рада и својих фотографија.
Навео бих Микицу Петровића и Небојшу Рауса који су сарађивали са својим колегама и онима који су квалитетни давали су шансу. После тога, после пропасти свега око нас, дошли смо у ситуацију да ниједан фотограф не може да живи од свог рада јер се изгубило тржиште. Могао бих чак рећи да у једном тренутку посао фотографа и фоторепортера престаје да постоји и да смо сада робови својих радних навика и немогућности запошљавања у другим струкама.
Крагујевац нема тржиште низашта. Нико од фотографа у КГ-у није купио опрему у продавници.
Уложени новац нисам успео да повратим фотографисањем.
Доста сам радио и дружио се са њима са Браном Карталовићем, Зораном Мишићем и покојним Милутином Ђевићем Ђевом. Било је ту много лепих дружења и рада и коректан и прецизан рад са Маријом Обреновић. Њих ето морам да издвојим.
НОВИНАРСТВО
Рајна Поповић и Бојан Билбијa су уредници „Политике“ којима су се свиђале моје фотографије и тражили су да их потписујем.
Учио сам од Голуба Лазаревића и Драгића Лазића да се изразим кратко и јасно, и да духовито прокоментаришем своје фотографије.
Онда када сам схватио да треба активно да учествујем у стварању новинарске приче. Почео сам озбиљније да пишем. До тада сам ја своје теме несебично давао колегама новинарима. Ја сам био аутор фотографије а они осталог, иако бих ја пронашао и тему, одвезао их тамо, фотографисао а на крају би то све било њихово.
Онда сам одлучио да све то одрадим сам.
После тога сам преузео комплетно ауторство и текста и свега. Колегама сам препустио да сами трагају за својом темом и причом.
Не волим да преписујем, да рециклирам вести.
Прва озбиљна приватизација била је приватизација Алатнице. Догидоло се да се Брана Карталовић разболео а текст мора да се уради. Ђева ми мало помогне али својим речима које ја немам у свом вокабулару, Ђева је боље писао него што је говорио. Схватио сам да не могу да пишем текст туђим речима. Пошаљем текст полтици и потпишем Ђеву. Ђева ме јури и кука „изгубићу посао због тебе“. Моја фотографија његов текст.
Почнем после тога да радим краће текстове.
Прве текстове те врсте урадио сам за своју изложбу Лепе девојке шетају градом.
За све те фотографије ја сам написао по две три духовите реченице и то се људима допало. А и мени.
Мислим да сам себе пронашао у рубрици „Шумадијски атеље“.
Овде објављујем разговоре са уметницима широм Шумадије, било да разговарамо у њихово атељеу или на ликовним колонијама, изложбама а често и у њиховим омиљеним кафанама. Све то илуструјем својим фотографијама а по некада и фотографијама из своје архиве.
СЛИКАР
Сликарством сам почео да се бавим случајно, стицајем околности. На Борачком Кршу, затим на Липару, и још неким, мени драгим локацијама, налетео сам на малог човека са беретом на глави и Минолтом, у рукама.
Био је то изванредан сликар али I сјајан фотограф Јордан Ерчевић који је фотоапаратом позајмљеним од Ђанија бележио боје Шумадије. Упознао сам још једног сликара сличног сензибилитета. Био је то Пеђа Милићевић из Јагодине са којим сам се касније дружио и посећивао. Морам да поменем и дивне пејзаже Јаноша Месароша. Он је и велики колекционар фотоапарата и објектива па смo и размењивали неке објективе.
Негде 2000-те на Липару Јоца ми је тутнуо у руке блок, четку и боје и рекао : „Ајде ради и ти нешто“. Ја сам нешто нашкрабао, њему се то и свидело и чак је узео за изложбу.
Оно за чим сам трагао, љубав и ентузијазам, нашао сам у Удружењу сликара Свети Лука. Они су излагали слике а ја фотографије.
После бомбардовања направили су једну колонију у крагујевачком Гарнизону. Ту ми Душан Павловић Мипа тутне платно и каже: „Шта ти само фотографишеш узми и нешто уради“.
У Удружењу сам се спријатељио са изузетном особом, сликарком Бебом Патрногић. Прво смо урадили једну заједничку слику а касније смо се доста дружили.
Једног дана сам схватио да сам дубоко зашао у свет сликара и да сваки дан нешто нацртам. Отишао сам у Београд и купио сто папира 70х100, за аквареле, наравно најјефтиније а касније, када сам то могао себи да приуштим, куповао сам најскупљи папир на тржишту.
Касније сам почео мало озбиљније да радим уља али никада нисам престајао да усавршавам цртеж.
Деценијама сам за разне листове радио анкете и сретао различите ликове па није ни чудо што су на мојим цртежима најчешће ликови наших суграђана. Портрет ми је најближи. Портрет Владе Јагличића као и портерт Љубивоја Ршумовића су имали преломну улогу у мом опредељењу да радим баш портрете јер су се многима допали и добио сам за њих доста похвала.
Онда сам урадио неколицину портрета који су се мени допали. Наравно имао сам и ситуација да се некоме од оних које сам нацртао не допадне како изгледа на цртежу али, шта да се ради, не видимо свет истим очима.
Један мој пријатељ се чак и наљутио јер сам на слици где је верно урађен његов портрет нацртао и магарца који је био метафора за друге али он то није разумео. Догађа се.
Од 2002. године долазим на идеју да сликам воде. Почео сам да сликам само изворе. Тренирајући две деценије карате ја сам сваке недеље два пута трчао око Шумарица, до језера и даље, и у повратку, већ исцрпљен, обавезно бих свраћао на извор у Шумарицама. Та лула на извору ми је била велика инспирација.
Прва моја сликарска изложба 2005. године била је о изворима и водама. Излагао сам са Милованом Павловићем Мипом и Мимом Васиљевић. Ја сам излагао воде, Мипа крстове а Мима цвеће.
Друга, 2007. године, била је изложба портрета. Излагао сам са Јорданом Ерчевићем у Дому културе у Лапову.
Битни су ми: инспирација, визија, план и цртеж који ће да ме инспирише.
Један од оних који су ме подржали у намери да почнем озбиљније да сликам је и мој покојни пријатељ Пеђа Талабаковић.
Он у једном тренутку одлучи да реновира стан и падне му на памет, као креативном човеку, да нешто уради на платну за џакове. Почне он да ради. али се његовој жени Весни то не свиди и он то платно да мени. Каже: „Ево ти ово а ти мени уради једну слику“. Ја му урадим једну рокерску слику са гитаром, саксафоном и тако то. То ме је натерало да научим како да припремим платно за сликање
Када почнем да радим слику најважнији ми је разлог, мотив, зашто је радим, баш ту, на том месту, тој локацији. То ми на неки начин и одређује којом бојом ћу да кренем.
Фотографија ме је научила колико је важан контрапункт. Да имаш кадрове, планове, али то подразумева да то имаш не само у златном пресеку већ и у бојама.
Наравно од сваког доброг сликара сам нешто научио, усвојио. Мишко Самарџић ми је рекао да свака слика мора да има хоризонталу, вертикалу, дијагоналу, једном речју – равнотежу.
Од Киће Стевановића сам научио да слика мора да има дубину. Њега сам упознао још као мали, сликао је на својој гаражи у дворишту улице Моше Пијаде. Ја сам се око њега играо и дивио се тим сликама.
Имам доста слика у својој колекцији. Ту су слике мојих колега којима сам радио каталоге а они су ми се одужили једном сликом урађеном по мотивима са неке од мојих фотографија.
Морам да поменем и сликара Драгана Барлова који је на мене утицао позитивно својим јарким колоритом и његовим „каменим главама“.
Он је камену удахнуо живот. Он, као и ја, слика уз музику. Ја дању он ноћу.
Много ми је помогао и Миливоје Димић, за наше појмове одличан сликар. Радили смо у истој фирми и уз рад сатима причали о сликарству.
Имам много недовршених слика које стоје па их завршим онда када добијем инспирацију и када сам за то расположен.
Доста радим шпаклом. Бард Миливоје Тасић Маке је рекао: „Технологију мораш да напипаш“, тако сам ја „напипао“ шпаклу када сам осетио да ми четка не лежи.
Слика мора да буде тешка, да има слојеве.
Највише користим наранџасту, сада црну, коју сам раније доста користио, замењујем тамнољубичастом и тегет.
Вода, камен, портрети, Борачки крш…су моји чести мотиви на сликама.
Нажалост и овде владају лобији, групе људи који газе по култури и терају људе из културе. То се не мења деценијама.
Још ћу у једној реченици само поменути али нећу да причам о томе – мој емотивни, љубавни живот био је веома буран и утицао је на моје сликарство.
У Удружењу Свети Лука упознао сам многе дивне сликаре. Поменућу Бебу Патрногић, била је годиште моје мајке а дружили смо се као два другара или другарице како хоћеш.
Буда Павловић је такође био сјајан чове. Када сам ја дошао на чело овог друштва прво што сам организовао била је изложба ББ посвећена Беби и Буди. У Дому омладине.
Дошао сам у тренутку када су нас избацили из Дома војске. После тог предивног простора одједанпута смо се нашли на улици.
Приватио нас је Дача, директор Дома омладине, и друштво је продужило да живи. Направили смо неколико изложби и трајали смо све док неки од сликара нису постали толико сиромашни да више нису могли да купују материјал за сликање већ би скидали са изложбе слике и продавали их за ситне паре. Нису имали паре да оставе слику или насликају другу. Грозно.
Почетком 2000. године Удружење Свети Лука је красило изванредно другарство, сви за једног један за све.
ПОЕТИКА БОРАЧКОГ КРША
Сада већ дуже време радим серију слика о Борачком кршу. Покушавам да из свих могућих углова насликам тај изванредни предео.
Цео живот мој деда је фотографисао Борачки крш и народне ношње Груже.
Урадио сам преко 60 интервјуа за рубрику „Шумадијски атеље“
Сада ме све више вуче ка надреалном.Код мене често има и тих елемената стрипа, па и нечег мистичног.
Г А Л Е Р И Ј А П О К А З И В А Ч А
Жика Ранковић:
СКИТАЧ ПО ЗАНИМАЊУ И ОПРЕДЉЕЊУ
Слике Милоша Игњатовића одликују снажне, бескомпромисне боје, жута, црна, тамнољубичаста, светло зелена, наранџаста, сива, комбиноване са оштрим контрастима. Слике блиске његовој личности.
Нема компромиса у ликовном смислу или школског, стандардизованог слагања боја. Оне имају своју, унутарњу причу, али и психолошку поруку аутора посматрачу, па се питам како те слике виде и разумеју они који не познају темперамент и личност сликара јер, као ретко где, пред нама су слике које на неки свој, необичан начин, личе на свог аутора.
Милош доследно слика неки само њему видљив свет, другачији од онога који ми видимо, другачији по бојама и облицима.
То је свет метафора и симбола, било да су ти симболи у бојама, било да су у облицима или цртежу, који прати линију живота, сећања и слика из детињства аутора.
Црни ракови, камене главе Борачког крша, односно Града, потоци и срушена стабла, старе куће, неочекиване површине сивог и наранџастог, зеленог и тамнољубичастог из којих, као експлозије, ерупције, искачу громогласно, лимун жута поља, портрети девојака и пријатеља виђених „трећим оком“ творца.
Упорно, четкицама, шпаклицама, и свим што оставља траг на платну, трага за својим скривеним светом.
Трагајући за тим „нечим“, њему видљивим и знаним, он трага за собом тражећи себе другачијег, дубоко скривеног међу бојама и брежуљцима, жуборним и живахним потоцима и расплинутим шумама , луговима Горње Груже. Скривеног у сенкама на лицима девојака које су протекле кроз његов живот, у њиховим очима,и често раскошним облинама.
Овде заиста видимо тог трагача, скитару по опредељењу. У животу крупног, усправног Палилулца, спортисту, фотографа, који свет гледа са два различита ока: једним свиклим на објектив камере и другим загледаним у питомину горњогружанских пејзажа и борачких митова о девојкама, вилама, градовима, витезовима. У свету уметности срећемо алхемичара који претвара један свет у други, камен у светло, воду у небо, девојке у цветове.
Потомак фотографа и кинооператера, ухваћен у замку сликарства, још увек лута чудесним пределима нестварних боја и облика на којима је увек негде и Борачки крш, са његовим митовима о лепоти и нестварном рајском делу света који још постоји.
Та „Чаробна ружа Гружа“ у песмама њених песника – Добрице Ерића, Милене Јововић, Петра Ж. Бељковића, Пауна Петронијевића, Србољуба Митића и других, чији је духовни отац велики Драгиша Витошевић, који их је отворио у свом „Расковнику“, делом је „заробљена“ и на платнима и фотографијама Милоша Игњатовића. По некада ми се чини да су те мирисне, љуте и лековите траве са шумадијских поља, заувек омађијале овог необичног ствараоца па га, час у лику лепих гружанских воденичарки и купачица, час раковом магијом, обратницом, воде између звезда, између столетних стабала, заветника и мудраца, крај тамнозелених мочила у којима се киселе конопљане нити, белих камених облина, које чобанима личе на груди девојачке, крај вајата са девојачком спремом, кроз заталасане шумадијске шљивике.
Толико боја у том рајском пределу па није лако све то чувати у сећањима а камоли поновити на белом платну. Толико лепоте у том сну – животу да онај ко гледа, ко види, ко чује све то, више не жели да се буди.
Над његовим сликама дежурају, као библијски мудраци, камене главе борачког крша чувајући ту детињу, чисту душу, од свих зала овог света.
Слике Равног Гаја, гружанских врбака и вирова и оцветалих ливада, са негатива из лабораторије необичног ратног заробљеника, ћутљивог уметника деда Блаже који је преко дана друговао са ралом а ноћу са фотографијама, као да су се сјединиле у јединствену причу о једном од најлепших и најчудеснијих предела у нашој Србији којима макар кроз приче, песме и приповедања још у озвезданим ноћима промичу богови, виле и вилењаци. Мистична лепота природе и раскошни таленат људи овог поднебља одувек су као један од исказних облика имали уметничка дела која као да су настала сама по себи у дрвету, камену, на папиру, платну, у песми
Слободно могу рећи да је Милош Игњатовић један од оних чудесних пролазника кроз овај град, кроз книћанска поља, таласе реке Груже, крагујевачке брежуљке и доље, кафане и спортска борилишта иза кога ће, као иза свих занимљивих људи, остати тајанствена златна нит која сваки град чува од трајног заборава и пропадања без обзира на зла времена која витлају изнад његових кровова и улица.
