Tebi iz pesme,
tebi iz bajke,
iz večnosti
i uspavanke,
tebi pesmo iznova rođena
crni beleg daju
jer ne znaju
da u tebe ulazi nebo
okovima neznano.
Pred tobom malom
satkanom od kosti
i vatre žive
savest čovečanstva je pala,
jer nije znala
da ti ni zli vetrovi,
ni pomračeni umovi
grabljivica
ništa ne mogu,
jer svi ka nebu stremimo,
vremenimo,
bremenimo,
i spas u spasenju
otečestva vidimo,
da se serbska slava ne pomrači,
da jači bude
ko je umirati sviko.
Srbijo,
ti bar imaš sebe
i vid dobrog vida,
da za glavu viša
ka istoku kročiš
i u bele se knjige preseliš,
da obeliš istinu
o zaveri protiv cveta
koji uveo žele.
Pred kojim je
i savest čovečanstva pala.
