Molim te pevaj ptico, pred zoru što me slama,
gde čitav svet se smerno iz tmurnog počinka budi,
mi smo prognani davno, pod nama je žrtvena jama,
i kažu da nismo više, vredni k`o drugi ljudi.
A vrednost, ta mera stara, što vagu života ljulja,
nikome nje znana po svetlom nebeskom sudu,
i svi se činimo samo, k`o pomahnitala rulja,
što naopačke ganja, već osuđenoga Judu.
I nismo više ništa! Ponor je ime stekao,
po natrpanom ljudstvu, što stalno u njega pada
u samilosju božjem, a jednom je pesnik rekao
da smo junačkoga roda, u ovoj dolini jada.
Pevaj, prognana ptico! Život još mirno teče
u ovom belom gradu, gde nas beznađe guta.
I nismo više ljudi. Vekovi slave kleče,
u prašini pred ničim, na krvavom temelju puta.
Ana Magda
