Marvin Salvador Calero Molina (Juigalpa, Chontales, Nikaragva, 28. decembar 1983.). Član je književnog udruženja Chontales. Pripada novoj književnoj generaciji Chontalesa. Profesor je filozofije, jezika i književnosti na Nacionalnom agrarnom univerzitetu, univerzitetskog kampusa Juigalpa “Jofiel Acuña Cruz”. Vodi radionice literarnog stvaralaštva Pokreta za poeziju, umetnost i istoriju “Gregorio Aguilar Barea”.
Njegove pesme i kratke priče objavljivane su u antologijama, časopisima, novinama i elektronskim medijima u Rumuniji, Španiji, Holandiji, Kostariki, Meksiku, Peruu, Boliviji i Sjedinjenim Državama. Kao što je slučaj sa antologijama Glasovi vina i Glasovi kafe dominikansko-američke spisateljice Marije Palitachi i Iberoamerička antologija mikropriča novinara Homera Carvhala Oliva.
-
Objavio je knjige:
Ne znam tvoju priču (Juigalpa, 2000), Elegija Rubenu Dariju i Pevam do smrti (Društvo mladih pisaca Nikaragva, 2016), Rudarske priče (Crow’s Nest, Nikaragva, 2017), Sto načina da se smanji horizont (Between Lines, Majami, SAD, 2019.), Borba bogova u šumi nimfi (Luk i strela, Oregon, SAD, 2023), Detalj za Alfonsa Kortesa (Editorial, Fondo de Ediciones Espiral, Juigalpa, 2023).
-
Priznanja:
-
Nacionalna nagrada za poeziju Centra za obrazovanje za demokratiju (CED, Managua, 2001).
-
Univerzitetska nagrada Nacionalnog autonomnog univerziteta Nikaragve, Managva, Farem-Chontales “Cornelio Silva Argüello” (2007.)
-
Međunarodna nagrada za naraciju, El Parnaso New World Magazine (Peru, 2016).
-
Nagrada Southern Star za književnu karijeru (Urugvaj, 2019).
-
Počasno priznanje za Nacionalnu nagradu Alfonso Cortes (2020.)
-
Počasno priznanje međunarodne nagrade Sor Juana Ines de la Cruz (Meksiko, 2022.)
-
I Nacionalna nagrada za obrazovne publikacije, Nikaragva Indeks magazin 2023.
Učestvovao je na nacionalnim i međunarodnim festivalima poezije, uključujući: Festival del Parque Chas Luis Luchi (Argentina), La Otra Fil (Gvadalahara, Meksiko), I Summit Voices of Latin America (Kostarika), i drugim.
I
ANAHRONIČNI RAZGOVOR IZMEĐU ALFONSINE STORNI I RUBEN DARIO
Plakala bi mi u naručju obučena u crno,
Rubén Darío
Srećemo se ponovo, gospodaru Ruben. Zabrinut sam jesmo li na drugoj strani Aherona ili nas Lucifer posmatra iz pakla, gde sada živimo u poslednjim satima čovečanstva.
Često nastojimo potkrepiti antitezu destrukcije.
Opet ja sam, dečak koji je postao čovek tražeći nekoga da mu čita u blizini jaruge bakine kuće La Marcha triunfal (Trijumfalni marš).
Onaj koji se zauzeo za tebe pripit 2000. godine vapeći za milost dok su te kritičari razdirali 84 godine nakon tvoje smrti.
Kokosovo drveće upravo kao da recituje pesmu završetka. Pokušavam da se setim. Čovečanstvo se kreće ka uništenju, moja učiteljica je umrla intubirana.
─ Da li možemo zalivati povrće u bašti suzama koje svakodnevno teku u bolnicama i na grobovima? ─ pita Storni.
Mogli bismo biti izolovani doživotno. Ali grupa otpora probija se kroz kugu, probija se kroz tragediju, probija se da bi preživela.
Vraćam se istim knjigama i pokušavam da ostanem uravnotežen. Ali lenjost me lomi i gubim čula poput ključeva od kuće ili groblja uspomena.
─Možda bi muškarci trebali da odvoje malo vremena i ostave ego iza sebe, ostave sve što ih razjedinjuje, što ih čini drugačijima“, kaže Rubén Darío.
─Mogli bismo i recitovati Trijumfalni marš, kaže Storni, da li bismo mogli da napišemo pesmu pod naslovom Razotkrivanje lirskog sopstva?
II
NEŠTO SE KOMEŠA U MENI KAO PAS KOJI ŽIVI U PESMI
Moj stih je golubica, golubica zavađena;
AMADO NERVO
Pas laje u meni, to je pesma koja nosi ime anonimnog bića, zaprepastih se pri pogledu na prazne ulice, obrušene na golubove na trgu.
Golubovi na trgu uvek čekaju starije da im bace mrvice hleba ili poljupce, zavisno od vremena.
Isti stari ljudi, koji ostaju povučeni u poslednjoj sobi, ili izolovani u domu za stare.
Golubovi se ponekad pitaju, a kao i gotovo uvek nemaju odgovore, jer ih nema. Pitam se s njima, uobičajena pitanja, u samoći života:
─Zašto deda jutros nije došao? sa svojom sivom beretkom i lulom elegantnog i elokventnog avangardnog pesnika, dostojanstvenog izgleda.
Golubovi na trgu se uplaše kada me vide kako žurim, jer pas koji laje u meni je isti onaj pas koji laje na poljupce dede ili na pitanja golubova.
laje na dedine poljupce ili na pitanja golubova.
III
PLAČ ŽENE
Iza krečenog zida
koja ne propušta dah
i zaslepljuje me svojom belinom
GABRIELA MISTRAL
Kasno uveče, sa šminkom razmazanom po licu, kao akvarel, lice koje izdaleka izražava ožiljke duše, izgleda napušteno, sama, zagledana u bele zidove bolnice, u hodnicima, mitologija sna napada je i stenje zbog njene krhkosti kao zene, napolju, opet noc izgleda kao horor film, cuje se samo neprekidno jaukanje kola hitne pomoci i stalno zvonjenje telefona hitne pomoci, ne preostaje nam ništa osim rezignacije, bilo šta, praviti se da je sve u redu i stalno ponavljati kao mentalnu gimnastiku, na kraju hodnika, red čekanja je prema mrtvačnici ili psihoanalitičarskoj sobi, oba su puna, red je rupa za suze povezana sa svakim srcem koje kuca.
Nije važno ko je žena, već krik koji izlazi iz njene samoće.
IV
MAŠINA STRAHA
Umoran sam od života, plašim se umiranja, kao
Izgubljeni kamen, igra plime i oseke,
moja se duša sprema za strašne brodolome
PAUL VERLAINE
Indukovana koma je tamjan kada demoni hule na Božije stvorenje.
Isti demoni straha i teskobe, pritiskaju grudi rekonvalescenta, poput mačke koja mjauče u seni.
U sobi je žena koja je intubirana aparatom za disanje. Mašina straha, ne sećam je se dobro, dahtanje umorne zver, nakon jurnjave hrtova.
Zvuk otkucaja monitora, kao sat koji pokazuje vreme približavanja boli.
Napolju neko korača hodnicima zabranjene zone.
Doktori izgledaju kao astronauti Apolla 11. Svojim izgubljenim očima tvrde da su videli čudo. Možda je ta zbunjenost zbog kasne noći i nespavanja.
Doktori nemaju imena, samo brojevi 1,2 3. 1,2,3… njihova imena su eksergije grčke elegije, gde se sve završava ugašenim plućima, malo ko preživi nesreću, respirator ili mašinu za strah.
Prevela na srpski jezik
Prim. dr sci. med. Marija Lazarević
