Pesnik, pripovedač, eseista, novinar, putopisac. Takođe i pisac za decu. Ovako širok stvaralački opus Slađana Ristić je ostvarila u svojih sedam knjiga i dramskim tekstovima.
Mada je Slađana to i ranije nagoveštavala svojim knjigama, tek ovom njenom knjigom mi se iskristalisao pojam putopisne poezije. Jer SVING NA KARLOVOM MOSTU je u svim svojim segmentima, na prvom mestu putopisna poezija. Ne moram ni da spominjem da je putopis svoje najveće dosege ostvario u prozi, a da je poszija, kao vrsta putopisa veoma retka. Međutim, putopis, kao opojni mirs pomorandžine kore kada je ljuštimo, je samo prvi, pastelni i aromatični sloj njenih kompleksnih pesama. Krećući se, poput Argonauta u dubine poezije, otkrivamo mit, legendu, istoriju. Naravno, otkrivamo refleksiju kao jedan nemametljivi među sloj i poneki tračak filozofije, kao što na dnu skoro ispijene šoljice kafe spoznajemo ono što na početku nismo mogli naslutiti.
Donekle moram razočarati one čitaoce koji čitaju poeziju nadvoje – natroje, oni će biti uskraćeni za većinu draži ovih poetskih medaljona, ili ih neće razumeti. Slađanina poezija ipak traži, ozbiljnog, zrelog čitaoca. Ne samo zbog toga što letimični čitalac neće razumeti ko je ili šta je Afitos, već zbog toga što on neće uspeti da pojmi i da bude ponesen magijom ove poezije. Ova poezija korespondira sa čitaocem intelektualcem koji ako sam i nije baš puno putovao, ima duhovnu potrebu da oseti vetrove i horizonte drugih podneblja.
Pošto sam ovu stihozbirku klasifikovao kao putopisnu, pozabaviću se njenom najistaknutijom odlikom, a to je njen pesnički jezik. Bratislav Milanović je u svoj temeljnoj i dobro obrazloženoj recenziji istakao da u ovoj knjizi …“nije teško prepoznati odseve neosimbolizma koji je toliko obogatio srpsku poeziju druge plovine dvadesetog veka. Razni tropi prosto nagone maštovitog i obrazovanog čitaoca na dogradnju pesničkog materijala, na saučestvovanje u pesničkom procesu.“ U Slađaninoj poeziji nema praznog hoda, nema suvišnih reči. Skoro svaki stih krije u sebi neku stilsku figuru, svežu, osmišljenu i iskorišćenu da istakne i osmisli samo taj stih, zapravo, Slađana posvećuje pažlju svakom stihu, uliva mu dušu i pušta ga da živi svoj život.
SVING NA KARLOVOM MOSTU je podeljen na tri ciklusa Ples na mostu, Ogled o pevanju i Vreme čistine. Sa dalekih podneblja, ona prelazi na naše prostore, ali to nimalo ne umanjuje svežinu i slojevitost ove poezije.
Najviše mi se dopao ciklus pesama o Veneciji, gradu, legendi, maskembalu, matroni i zavodnici. Rekli bi: sto lica jedne Venecije. Možda bi još samo Rio de Žaneiro sa svojim karnevalom, zanosom i erosom, mogao stati rame uz rame sa Venecijom, ali on ipak nema onu suptilnost, melanholiju i uzvišenost poput Venecije. Sam naziv Venecija (na čijim plećima, trgovima, ulicama i kanalima ima više istorije i magije no u bilo kome evropskom gradu, a koja je već istrošena, već umorna) neodoljivo me podseća na naslov drame Largo desolato (Lagano propadanje) Vaclava Havela.
Ovaj mali osvrt na knjigu završiću citatima iz dve pesme koje su ostavile najjači utisak na mene. INTERMEZZO NA PIAZZA DEL CAMPO (Jabuka u kornetu od cimeta): “Čekam u ćutanju vekova/Da me obuzme sjaj nečeg nepoznatog/Dok grad prolazi kroz mene/Kao sudbina“ i odlomkom pesme o Veneciji koja otvara ovu stihozbirku:
“Bellissima se ne osvrće svetu/s pjacete do Trga San Mako/gordo nosi tajne grada u grudnjaku/za modernog Kazanovu/u njoj nema strasti već samo misao/da o smrti ne treba javno pričati.“
