fbpx
spot_img

Poezija je ponovo u modi: Dodir ljubavi Marine Milosavljević

User comments

„Ko gleda izvan svog srca – sanja.
Ko gleda unutar svog srca – budi se.“

                                 Karl Gustav Jung

 „Dodir ljubavi“ pesnikinje Marine Milosavljević je pravi naziv za njenu novu, drugu po redu knjigu poezije. Na svakoj stranici knjige se oseća dodir kojim miluje. Ponekad je to lahor, ponekad bura osećanja, a ponekad se može osetiti miris daljina i nežnosti kojima privlači i čežnjivo zavodi. Marina u ovoj knjizi sastavljenoj od 126 pesama predstavlja ženu koja ume da voli bezuslovno i daje sebe svakim atomom svog bića, dirajći svojom poezijiom ravno u srce, milujući dušu. Za nju je pesništvo i život i igra kojima se prepušta beskompromisno. Vođena nestašnim željama, kako to u prvoj i naslovnoj pesmi kaže:

„Vodi me želja nestašna,
da želju utisnem u gnezdo galeba,
dok smišljam novi stih o tebi“

i započinje ples uz muziku koju stvara melodičnost njenih stihova.

Marina stihuje o česticama ljubavi, vodi nas kroz želje, zavodeći ljubavnom igrom. Ne stidi se da „zaplače“ kad je povređena, ali ume i da oprašta, jer voli i ne odriče se svoje ljubavi ni po koju cenu, već se bori da zadrži ono za šta smatra da je vredno. Njene pesme nisu čedne, naprotiv, ona se ne stidi žene u sebi i ističe je kao predmet obožavanja što pokazuje u pesmi „Njeno ime je Žena“. Otvoreno progovara strašću. Senzulanost koju nosi u sebi oseća se u svakom stihu, u svakoj strofi. Njena je poezija iskrena, u njoj otkriva istovremeno i ranjivost i snagu žene, nežnost i strast, ali i toplinu davanja. Progovara dušom, ostavlja otiske strasti i tuguje kad je razočarana. Ona se ne preispituje. Jednostavno voli.
Marinina poezija pripada ljubavnoj lirici, kao izraz poetskog senzibiliteta. Odlikuje se melodičnošću. Puna je pesničkih slika kojima dočarava interakciju dva bića koja se vole, svađaju, ostavljaju jedno drugo, susreću se i rastavljaju. Ključne reči ove zbirke poezije bi bile dodir, duša, daljine, susreti, zagrljaji, nemiri. Prepuna čulnih senzacija, intrigira temama daljina, zabranjenim ljubavima, uvek na granici mašte i jave, ostavljajući nam tako prostor da sami zaključimo koga ona to voli, koga čeka ili sanja, sa kime bi da poleti, jer ne dirajte joj krila. Ona leti u pesmama, daljine joj nisu prepreka da bi volela.

„Potraži me u bliskosti želja 
i iluzija, tvoja sam stvarnost 
i potreba, ti moja ljubav, 
voli me, samo mi ne diraj krila, 
pusti da slobodno letim, 
i imaćeš me zauvek.“

Oslobođena rime i metričkog zakona, potpuno spontano, nezaustavljivo stvara pitku poeziju. Njena je inspiracija nepresušni izvor iz njene sopstvene duše. Prepuštajući se nabujalim rečima prenosi svoje impresije nižući stihove sasvim jednstavno, koristeći poređenja i ostale pesničke slike da bi dočarala priču. Ona je na taj način oslobodila i stih od ustaljenih ritmičkih obrazaca.
Marinina poezija je prepuna nežnosti koju preslikava u pesmama „Hodaš mi dušom“  i „Nežnosti moja“ gde najbolje iskazuje osetljivost, povredljivost i bol kada joj osećanja nisu uzvraćena, pokazujući tako razočarenje žene koja bezuslovno pruža ljubav. Pokazuje kako je nežnost iznad strasti i kako rađaju jedna drugu.

„U mojim očima si, 
u mojim daljinama, 
u svetu kroz kog gledam, 
u mojim godišnjim dobima, 
u promeni raspoloženja, 
u inspiraciji, u ispunjenoj želji, 
bolu koji donosi čekajuća tišina.“

Potom pesma „Čitač duše“ gde ljubav podiže do granice prosvetljenja, jer za nju je ljubav nešto najuzvišenije u smislu svetosti.

„duša je uznesena, 
u pronađenoj želji 
žena postaje 
tvoja čežnja, 
bdenje, milost i spas, 
dragi kamen života 
zablistalog u zagrljaju 
prosvetljenih snova, 
tvoj čitač duše“

Pesma „Snaga ljubavi, eleksir života“ u samom nazivu govori o tome šta za nju ljubav znači i kako na nju deluje. Ona će dodirnuti snove na javi, usnuti voljenog muškarca, čekaće ga, zgaziće ponos jake žene i oprostiće, puna topline pokazujući tako svoju snagu. Marina Milosavljević je moderna, obrazovana žena, koja hrabro napušta tradicionalnu žensku spisateljsku poziciju sentimentalne i preterano romantične žene. Posebnost Marinine poezije je u tome što ona u njoj oživljava. U svakom trenutku njena inspirisanost i zaljubljenost u život, ljubav, strast izvire na površinu i pretače se na hartiju.
Iako moderna pesnikinja, nazvaću je arhaičnim nazivom: poetesom jer njen lirski izraz zaslužuje poštovanje. Njena se lirska misao odbija i kreće iz njene suštine kao odblesak, a same pesme su odraz svih njenih slutnji, iskušenja, izazova, dodira, želja, pitanja, tražeći odgovore, nekad i konkretno zahtevajući, pružajući ljubav i tražeći zauzvrat osećanja.

U pesmi „Da li postoji mesto za ljubav u tebi, ako umeš da voliš?“ simbolički  preslikava pozitivizam gde je ljubav mera za nesebičnost.

„Da li postoji mesto 
koje zrači pozitivizmom, 
jer si pronašao 
zamislio pravac 
i pronašao detelinu s četiri lista 
u biću koje ti donosi sreću 
jer te voli? 
Da li postoji mesto“

U Marininoj poeziji zaljubljenost je lepota, a lepota sinonim za ljubav. Njeni stihovi veruju u snove, sudbinu, svetlost, beskrajnu i iskrenu kao što je i ona sama. U stihovima se igraju snovi koji se smeju na javi, jer mašta je njena beskrajni gejzir iz kojeg presipa svoje „dodire ljubavi“.
Ova zbirka se čita kao priča u stihovima, poseduje kohezivnu snagu koja ujedinjuje pesme u jednu harmoničnu celinu u kojoj peva o ljubavi sa svim njenim mogućim i nemogućim elementima i segmentima.
„Dodir ljubavi“ je zbirka pesama koje nose ljubav, strast, zanos, preslikavajući dušu pesnikinje čija ljubav nije samo prepuna čulnih senzacija. Njoj je duhovna povezanost veoma bitna da bi osetila kompletnu ispunjenost. Ona uzdiže ljubav na pijedastal upoređujući je s božasnkim.

„Tvoja duša u Hramu je moje ljubavi“ 
„Pristanište ti je Hram ljubavi moje, 
duša moja tvoj je svetionik 
u nemirnim lutanjima tvojim, 
luka sam mira tvojim avanturama, 
iznenađenje neostvarene nežnosti 
koju čuvam ispod kože“

Povremeno se greh provlači kroz poeziju. Ona se preispituje da li je jačina ljubavi u nekim granicama dozvoljena da ne pređe u greh. Utoliko je na nekim mestima naziva čak i zabranjenom.

„Dotakli smo vrata pakla i raja, 
osetili dobro i zlo, 
izmamila nas zabranjena ljubav, 
ponela jaka osećanja. 
Bol je držao u jednoj ruci vatru, 
u drugoj vodu, gasili smo požare 
gladnih i željnih tela, 
u tvojim očima 
ugledala sam prevaru, 
razočarenje, pomešanih osećanja 
u borbi sebe nije dalo rešenje. 
Kako protiv sebe i ljubavi u tebi?“

Ono što je meni interesantno i karakteristično za zbirku jeste ljubavni odnos u svim svojim fazama, od prvotne zaljubljenosti, očaranosti, preko zrele ljubavi i ispunjenosti, do sumnji, strahova od prevare, razočarenja, rastanaka i ponovnog otkrivanja u uvek novom buđenju ljubavi i osećanja.
Marininu poeziju i knjigu preporučujem jer će otkriti snagu žene koja voli iskreno, bezuslovno dajući od sebe i sebe, tako i ovaj put, putem stihova koji će naći put i probuditi u vama veru u lepotu ljubavi i magiju njenog dodira.

http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/

Zorica Tijanićhttp://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.