18. Januara 2020. | 15:09
Početna / Knjige / Poezija je ponovo u modi: Ima neka tajna veza

Poezija je ponovo u modi: Ima neka tajna veza

Zorica Tijanić o zbirci poezije Mirjane ŠTEFANICKI, VEZ RAĐEN RUKOM MOJE MAJKE,

Prometej,  Novi Sad, 2018.

            „Ima neka tajna veza, tajna veza za sve nas, njome čovek sebe veže kada traži duši spas.“

                                                                                                         Duško Trifunović

            Postoji neka tajna veza između Mirjane i mene. Ne mogu da se setim kako smo se upoznale što je još jedna misterija, ali znam da nas vežu mnoge podudarnosti, a verujem da kada bismo imale vremena na pretek, jednog dana, u jednoj toploj sobi sa pogledom na Dunav, pronašle bismo jedna u drugoj mnogo izvezenih slika našeg detinjstva i naših majki. I moja majka je izvezla „Doba bezazlenosti“ meni na dar ali to se podrazumevalo – kao što se podrazumevalo još bezbroj sitnih pažnji, kojima nisam pridavala značaj sve dok mi u ruke nije došla mirisna, pastelnim bojama ukrašena stihozbirka drage mi prijateljice, književnice Mirjane Štefanicki Antonić. Zaustavila sam misli, jer odmah na koricama – slika – Doba bezazlenosti – Vez rađen rukom moje majke, njene majke, i moje majke, verujem još mnogih majki i kćerki, ali mi smo se povezale iznad misli i osećanja zašavši u predele ličnih iskustava.

            Mirjana kao da je povezana sa čitavim Univerzumom. Ona poput Desanke Maksimović – Nema više vremena i ništa se više ne podrazumeva, jer želi da u vremenu koje je pred njom nadoknadi propušteno. Ona je potpuno svesna da danas se srećemo, a sutra već ostaje u nedorečenosti.

            Šta je sa čekanjem? Ima neke čarolije u čekanju – Ljubav je lepa samo dok se čeka. Ipak Mirjani je čekanje samo alternativa.

            Mirjana svoje stvaralaštvo i svoj život deli u nekoliko faza koje sastavlja u krug, započinjući iznova i naposletku se vraća – sama sebi. Njene su faze krugovi života – prvi krug majurska faza, pisanja u Petrovaradinu, njene dvadesete, zatim drugi i treći krug u Novom Sadu: Limanska faza (Liman I), zatim njene četrdesete u kojima se preseljava, u deo grada, koji se zove Novo naselje i sadašnja faza u šezdesetima, u kojima se ona budi, u kojima se ništa ne podrazumeva, jer je kasno da se nagađa. Na kraju kruga je čeka njena – Mala ptica. Rekla bih, dobre vesti, sloboda u buđenju u ambijentu koji nam dočarava.

            Uvod u pesme – Sve se podrazumeva i ništa se ne podrazumeva. Nakon čitanja, prvog, nakon čitanja drugog, pa trećeg, niz asocijacija u meni. Prva asocijacija – vez. Koliko se dugo veze jedan goblen? Koliko dugo traje jedan život? Koliko se ljubavi i pažnje može izvesti na jednoj slici? Koliko ljubavi i pažnje dati delima? Zašto ne kažemo uvek ono što osećamo jedni drugima? Pesnik svoja osećanja daje u stihovima. Onaj ko ne ume sa rečima – veze tanke niti dušom, svakim danom, svakom malom pažnjom, sitnicom, pogledom, dodirom. Sve to Mirjana izliva na belinu hartije. Svako osećanje u jednoj slici. Fragmenti sećanja kao na paleti različite boje, a sve su pastelne, tople i nežne.

            Doba bezazlenosti vezujemo za doba u kome smo živeli, usudiću se da kažem mnogo bolje, a ne drugačije, jer mi pamtimo i doba u kojem su naše majke vezle, plele, spremale ručak, kolače nedeljom, u kome su prijatelji dolazili jedni drugima u goste, porodice se družile, odlazili zajedno na izlete. Sada živimo u jednom vremenu u kome smo otuđeni, često i sami od sebe. Podrazumeva se. Sve se podrazumeva. Da li se i iskazivanje ljubavi podrazumeva ili samo voljenje ne pokazujući osećanja. Nedostaje vremena za sve, ili je sve izgubilo smisao. Ovde ništa nije izgubljeno. Sačuvan je i najsitniji detalj u sećanju. Simbolizam je naglašen kao u slikarstvu. Čitanje Mirjanine knjige nije samo lirski doživljaj poezije već i fizički – sve je dodir, sve je miris, sve je slika. Svako čulo je ovde probuđeno. Svaka emocija podstaknuta da vibrira kroz pesnikinju vizuru.

            Sve je Panonija, ali i elementi Mediterana, proleće, dah mladosti, puteva života i beskrajni krug. U njemu ptica, parče plavo belog neba. Mirjana je rođena u proleće. Oseća se to u svakom odblesku poruke.

            Indigom bojene noći. Behar u kosmičkom susretu i mnogo svetlosti u mirisu tamjana i ruža. Mešaju se i sakralno i životno u razlistanom herbarijumu. Zašto sakralno? Zato što se ovde samo zahvaljuje i blagodari. Radost i slava životu, onome što je prošlo, što jeste i što će biti.

            Radost je posvuda, poneki tračak melanholije se prožima u Miholjdanskim prizivima, ali ipak na kraju pobeđuje Sunce, koje se grana iz jedne velike pesničke duše.

            U (s) pomen Majci, velikim slovom – Majci, pesma u pet delova.

            Prvi deo rađanja, život u četiri godišnja doba, godine, nedostajanje, samoća, neprihvatanje odlaska i na kraju dozivanje –

            Franciska – moja Majko.

        Tu je nemoguće ne pustiti suzu, jer se grudi i oči ispune emocijom. Dramski efekat.

            U pesmi Poput znamenja epohe (Zapis – Svetinja – Naša) posvećuje se iskonu i prepuštajući se mirisu lipa u cvatu, kaže – Nosićeš me tamo gde jesi.

            Ona kao dar bogova – simbolika kruške i lipe – vidarice i moćne zaštitnice – simbola večnosti kao što je i Mirjanino stvaralaštvo.

            U drugom delu u Posveti Pesniku, Mirjana peva ognjištu svom, onima koje voli, posvećuje se pesnicima koje poštuje – Disu, Jesenjinu, Branku Miljkoviću, Dušku Trifunoviću, Miroslavu Antiću, Paunu Petronijeviću, Džojsu. Peva Andrićgradu – gradu od kamena i korena po naslovima dela Ive Andrića, Matije Bećkovića i  Emira Kusturice.

            I, onda u trećem delu – Gde sam te upoznao, upoznajemo devojku u žutoj haljini, u haljini boje Sunca. Odvodi nas u vrt prepun ruža gde višnja cvate, kroz košmare u duši šalje pozdrave i raduje se. Ciklus započinje – U naslućivanju pisma.  U sredu, u sredini nedelje, očekuje kao neko ko čezne za nežnošću, a možda više nije dovoljno rečima iskazati tu nežnost, jer poštar daljinu ne donosi. Njeno je potkrovlje njena samica:

„U sredu se oletila reka
Zelenolisnim vrbama na obali
Poštonoša ne donosi daljinu
Omeđenu kovertom, u potkrovlje
Prisustvo kažnjenice u meni
Razmiče međuzid duboke nežnosti
Dve ruke u prezentu
Ne sloguju više sa perom i hartijom “

       Međutim, Stranac – ptica I i Stranac – ptica II, u njenoj sobi nastavljaju svoj let. I onda se opet prisećam – Gde smo se nas dve upoznale?

            Zavrtela je prvi krug u više dimenzija – do nasluta – do dolaska – do priziva / uz postaviće se put… ona postavlja pitanja i konstatuje – Danas je Ivanjdan…Berem kantarion sa polja tihih panonskih.

            Ona može sve u svojim mimohodima, u godinama traganja, može da zavrti krug u radosnu zoru i da na desnoj obali Dunava besedi sa Pjesnikom, među drvoredima platana… uz rusku poeziju, da se oseća posebno…Nosi nas tamo gde jesmo i gde postajemo svesni magije vina i boja kojima nas opija.

            U  svojim dlanovima punim mirisa tamjana nudi slike, kao male bljeskove, kratke forme, koje opisuju radosne zore, na stazama beskraja plavog Dunava, ona zida Kuću od stihova. Njena su cvetanja ljubičaste boje.

 U rukavu Pesnikovog kaputa
Priljubljena čuvarkuća ljubičasto cveta
Gospodar sadašnjeg trenutka

            Ptice od behara odašilju tople pozdrave. U nesnu smiraj pesma traži… valovima će reči zapljuskivati, našu dušu iz njene tople duše.

            Zbirku završava pesmom – KA IZVORU SVETLOSTI I SPASENjA. Ponovo smo okruženi magijom kruga, jer sve se okreće, kotrlja ka jedinom mogućem izvoru – izvoru svetlosti, gde nalazi spasenje.

            Na kraju zahvala kćerci Bojani gde nesvesno radi ono što je njena majka njoj, ostavlja u amanet vez, ali vez stihovima, rađen njenom dušom – majka – kćerka – majka…

            Postoji tajna veza baš kao u pesmi Duška Trifunovića i sidro koje lađu čuva.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zorica Tijanić

Zorica Tijanić
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.