fbpx
spot_img

Poezija je ponovo u modi: Mesto na kojem tišina govori

User comments“Mir i spokojstvo, jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih i bezimenih ljudi.”
Ivo Andrić

Manastir Ostrog i Sveti mir koji često nedostaje, u meni stvara potrebu da se vraćam. Pisanje o svetinjama zahteva blagoslov. Postoji mnogo svedočanstava i impresija sa tog svetog mesta. Ljudi će ispričati različite doživljaje. Svako će se vratiti sa svojom pričom. Ja se sećam svog prvog pohođenja. O onome što su bili znakovi pored puta, neću pisati jer je to tajna. Čudima se ne treba hvaliti jer su božije ruke delo –  Čudotvorca Vasilija Ostroškog. Iz Herceg Novog autobusom do Podgorice, a od Podgorice prema Nikšiću – do sela Bogetić. Iz tog sela put vodi do Manastira. Vijugavom, prašnjavom stazom – putem koji sve vreme miriše na tamjan, bosiljak i veru. Navikla na pešačenje, duž bokokotorske obale, ali i ranije sklonosti ka planinarenju, nije mi teško palo da se uputim peške. Ne volim organizovane prevoze, vodiče i razgovore s nepoznatim ljudima, naročito onda kada želim da budem sama sa sobom, da se pripremim za molitvu i uspostavim unutrašnji mir. Sve ostalo, osim netaknute prirode bi me poremetilo. U starim čizmama, sredinom septembra, pre nekih 20-ak godina uputila sam se na svoje prvo pohođenje u manastir. Prvo iskušenje – bela zmija koja je otpuzala niz stenu, fotoaparat koji se zaglavio kada sam pokušala da snimim delić prirode i automobil koji se zaustavio da me poveze, nakon sat vremena pešačenja. Ljudi su uvek susretljiviji kada pohode svetinje. Nisam pristala na vožnju. Nastavila sam hodajući prema svom cilju. Premorena ali osvežena energijom iz čistog planinskog vazduha i vode sa česme, nastavila sam da hodam dalje uzbrdo. Po prirodi nisam nestrpljiva. Mogu da čekam dugo, ali kada jednom odem, teško se vraćam na staro. Ne kaže se tek tako strpljen – spašen.
Manastir Ostrog utisnut u Ostrošku gredu, već na prvi pogled deluje čudesno. O drugim moćima Sveca i Čudotvorca Svetog Vasilija – Slava mu i Milost, ne treba posebno govoriti. Moj zapis je samo proizvod nostalgije i želje da se ponovo nađem na tom istom putu – između Donjeg i Gornjeg Manastira, da osetim mir i tišinu u molitvi, svežinu jutra nakon neprospavane noći, miris tamjana i sveća koje posvuda šire blagoslov, da začujem zvona koja oživljavaju uspavana čula, pokrećući telo i um. Svuda unaokolo – ljubav i molitva kao najlepša poezija. Ako vam se čudo ne dogodi, dobićete bar jedan znak – kroz san. Osetićete mir bez obzira da li je mnoštvo ljudi oko vas, neće vam smetati i nikog nećete čuti osim sopstvenog glasa. To dobro znaju svi oni koji su pohodili bilo koji manastir. Meni su se želje ispunile. Dobila sam znak. Nakon toga ništa više ne remeti tišinu. Njome grli bezbroj usamljenih duša. U svojoj posebnosti se spajaju, slušajući liturgiju ispod vedrog neba. A onda dolazi noć u kojoj se sa oltara čitaju tajne. Sve postaje providljivo. Miris kandila i upaljenih sveća rasprostiru se kroz vazduh u milion, okom nevidljivih čestica i nalaze tako put do svakog od nas. Vreme je da se pokloni pred ćivotom Svetog Vasilija, da se poželi želja, da se osveštaju stvari za najbliže. Kolona vernih, punih nade i strpljenja čeka svoj red. Veličanstvenost u harmoniji, koja se teško postiže u svakodnevnici, a u koju se nerado vraćam. Mesto na kojem tišina govori i na kojem ne postoji ništa što bi narušilo ravnotežu uvek nedostaje. Poželim da se vratim – a u svakom novom pohođenju, i da ostanem.

http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/

Zorica Tijanićhttp://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
Književnica i novinarka, urednica e-časopisa za umetnost i kulturu „Zvezdani kolodvor“. Član delegacije škole poezije (Scuola di Poesia – School of Poetry) i poverenik za područje Beograda. Do sada je objavila sedam zbirki poezije (u tri je koautor) i pet romana, priče za decu (prevedene i objavljene u Sloveniji). Piše kolumne, putopise, eseje i književne kritike. Član Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.