Pa, razmišljao sam kako se nazvati, ali, bilo bi potpuno otkriveno.
Zato, neka bude skriveno. Mada, iskreno, i to me nervira.
Dokle tih skrivenih stvari od kojih niko i ništa nema koristi?
Ali, da se vratim poemi.
Postoji jedna osoba, ženska je i to ženska i po.
Njoj i pišem ovu poemu boemu.
Ovo, boemu, to sam kao ja.
A u stvari, šljokam često kod mog drugara najjeftinije piće.
Šta ću – nemam trenutno novca više za bilo šta.
Biće, nadam se.
Ah da, ovo mu dođe kao treća strofa.
Kada bih imao ono što sada nemam, otišao bih do nje i zaprosio je.
Da, da, za tili čas.
I svi bi bili oko nas.
Kako to uraditi kada je potrebno,
a potrebno je i ono šta nemaš.
To šta nemaš nema veze sa tvojom ličnošću,
to nema veze ni sa čim vrednim.
Pa, mogao bih da je volim.
Verovatno, mogla bi i ona da voli mene.
Ali, to ali uvek sreću kvari.
Ali, mislim da joj ne mogu pružiti u nekom smislu
ono šta ona zaslužuje.
A smisao toga je besmislen, verovali ili ne.
Mada, danas, ovih dana, godina….
Svi se nekako pozivaju na taj smisao.
U redu, neću i ne smem joj reći.
Neću i ne smem joj reći da je
najdivnija osoba koju nisam do sada upoznao.
Neću i ne smem joj reći…
Ih, pa hvalio bih je do kraja poeme.
A kraj je blizu, pa ću skratiti i reći.
Jednostavno reći i još sigurnije – napisati.
Ti si najdivnija osoba
koju nisam lično upoznao.
Sve tvoje prolazi kroz dugine boje,
a ko prođe sa tobom ispod duge,
taj će zateći se daleko od tuge.
I za kraj, da ne bude baš sve glupo
šta napisah ovde, da kažem i ovo…
u dva stiha…
Daljine znaju da budu beskorisne beskorisnima
Daljine znaju da budu korisne korisnima.
