fbpx
spot_img

Prijateljstvo, ljubav, sloboda… ili Hugo Prat i Korto Malteze – deo II – Mladost – Ludost

Hugo Prat rođen je 15. juna 1927. godine blizu Riminija na italijanskoj strani jadranske obale. Detinjstvo provodi u Veneciji u kući svog dede koji je poreklom Englez iz Kornvola, gde je u stalnom kontaktu sa porodičnim predanjima koja su, pored engleskih, pristizala i iz jevrejskih, italijanskih, španskih pa i turskih korena. Veneciju je uvek čuvao u lepom sećanju, videvši je kao drevan i zagonetan grad koji je vrlo prikladan za prizor sa nekog akvarela gde je kontura kao okov razbijena, gde grad isijava iz njegovih boja. Godine 1937, Pratova porodica seli se u Etiopiju, tadašnju Abisiniju, italijansku koloniju, gde mu je otac radio u vojsci. Vreme od svoje desete do svoje šesnaeste godine koje tamo provodi, najčešće sa Abisincima svog uzrasta, otvorilo mu je razne mogućnosti saznanja: pored kolonijalnog rata doživljenog iz dečje perspektive, Hugo uči ahmarski jezik i druge jezike i dijalekte domorodaca i svih ostalih naroda koji su tada prolazili Etiopijom. Ali najvažnije što je naučio od svojih drugara Abisinaca je, kako i sam kaže, to što je spoznao šta je prijateljstvo, ljubav, sloboda… Lutajući po tom čudesnom svetu Afrike upoznavao je mnoge vojnike i sve te ljude raznih nacionalnosti u tom nesvakidašnjem konglomeratu naroda i počinje polako da kreira svoj svet, u koji će mnogi od njih kasnije i ući kroz njegove priče i stranice stripova, jer su na likove iz avanturističkih romana ili filmova neodoljivo i podsećali. Posredstvom svog nagona ka avanturi budi se njegov kosmopolitizam koji će samo još više jačati do njegovih poslednjih dana i koji će neposredno uticati na njegov rad. Hugo tu, u živopisnoj i divljoj Africi, počinje i da crta, što podržava njegova baka i time nastaju prve odrednice njegovog potonjeg hodanja zlatnim koracima po putu do slave.

Mladi Hugo Prat
Mladi Hugo Prat

Od juna 1940. do marta 1941. godine Hugo dospeva u vojnu jedinicu mladih fašista. Prolazi čitavu Afriku, učestvuje u borbama, učio da živi u bliskom kontaktu sa smrću i mrtvima. Rat ga je, kako kaže, učinio zrelijim, omogućio mu je da shvati besmislenost ljudskog bezumlja u režiji politike i raznoraznih ideologija i nagona zapadnog čoveka ka imperijalizmu i materijalnom. Sve to mu gotovo ništa nije značilo, pa stoga, budući da je u sve to i bio upleten protiv svoje volje, i nije osećao grižu savesti. Posle smrti oca i italijanskog poraza vraća se u Italiju 1942. godine, odmah nakon svežeg iskustva logoraša za internirane civile koji su on i njegova majka osetili na svojoj koži u toj epizodi sveta zahvaćenog buktinjom rata. Međutim, učio je iz takvih okolnosti obavijenih velom nesreće i smrti, i iz tih iskustava razbuktavao je želju za životom i uživanjem u istom. Jer za njega je bilo nezaobilazno poimanje kratkotrajnosti i krhkosti ljudskog života. Menjao je vojske kao čarape pleneći sve oko sebe, stvarajući prijatelje na svim stranama fronta, grčevito se boreći protiv pokušaja bilo čije političke manipulacije. Kada se rat konačno završio, imao je osamnaest godina i iskustvo dostojno nekoliko ljudskih života. Po povratku u Italiju živi u vojnom internatu, pohađa venecijansku umetničku školu, počinje da crta stripove oslanjajući se na uzore više puta pročitanih „Terija i pirata“ Miltona Kanifa te „Tarzana“ Herolda Fostera pa sve do „Spirita“ Vila Ejšnera i najradije „Reda Barija“ Vila Goulda. Pored crtanja i čitanja, putuje puno po Italiji i Evropi bukvalno proživljavajući parolu mladost-ludost. U Veneciji je sa svojih nekoliko prijatelja, strip crtača i scenarista, oformio Venecijansku grupu strip autora, ne bi li uspeli da naprave stripove u maniru tada savremenih američkih ostvarenja i ne bi li kako približili publici jedan drugi uticaj koji se sažimao u njegovom radu, dela njegovih omiljenih književnih ostvarenja, klasika kakve su pisali Kipling, Stivenson, Konrad i Džek London. Kao i u svemu ostalom, američka propagandna mašinerija uspela je da u Italiji tog doba ovenča slavom i dobrano popularizuje svoje strip junake poput supermena i ostalih i time inspiriše Huga Prata i Maura Faustinelija da posegnu za kreacijom sopstvenog kostimiranog junaka koga su nazvali Pikov as.

"L'asso di Picche" - "Pikov as"
“L’asso di Picche” – “Pikov as”

Osmišljen pod utiskom holivudskih filmova i američkih stripova poput Li Fokovog fantoma, u jednom ambijentu imaginarnog San Franciska radnja Pikovog asa se odražava u avanturama novinara Garija Petersa koji se noću poput Klarka Kenta ili Brusa Vejna kostimirao u žutog superheroja i tako se borio protiv kriminalaca iz panterove bande i bande petorice. U borbi su mu naravno pomagali brojni pomoćnici u stilu svih američkih superheroja, najčešće su to bili njegov verni prijatelj kinez Vong i njegova verenica Dijana Farel. Pikov as se pojavljuje u periodu od 1945. do 1947. godine u istoimenom magazinu hrabro pokrenutim od samih autora, mladih entuzijasta koji su bez obzira na siromaštvo posleratne Italije bili odlučni i nastojali u tome da po svaku cenu ostvare svoj san – da se bave stripom. U tom magazinu se pojavljuju i brojni drugi Hugovi radovi, među kojima vredi navesti i strip „Ljudi iz džungle“, koji je radio u saradnji sa crtačima Ongarom i Batađom. Uvek romantičarski nastrojeni Hugo, radnju ovog stripa smešta na neko njemu omiljeno egzotično mesto, u ovom slučaju na pacifistička ostrva, gde legionari prolaze kroz dramatične scene i događaje. A Pikov as se, najviše zahvaljujući junaku po kome nosi ime, na krilima energije svojih osnivača seli u Argentinu, jer biva primećen od strane renomiranog argentinskog izdavača pod imenom Ćivita, koji ga otkupljuje uz ponude stalnog angažmana nekolicini autora. To će usloviti Pratovu selidbu u Buenos Aires gde sa svojih tek dvadeset godina potpisuje ugovor sa svojim prvim izdavačem i nastavlja da radi na priči pikovog asa i ljudi iz džungle koji tada izlaze u Argentini. Tako da, u stilu svog dotadašnjeg života, Prat po ko zna koji put ruši klišee i obrasce, i sa svojih tek dvadesetak godina, baveći se stripom u osiromašenoj posleratnoj Italiji, odlučuje da se seli preko bare da bi domaštao svoje priče. Dolaskom u Argentinu, gde se zadržao trinaest godina, pored bavljenja crtanjem, počinje i dosta da putuje sa pesmom u duši i na usnama, igrajući tango, svirajući i pevajući po vozovima u kostimima od gavranovog perja, prolazi kroz predele Patagonije i Amazonije, i prolazi kroz čitavu Južnu Ameriku. Naravno na tim proputovanjima upoznaje puno prijatelja, međutim iako svi putevi vode u Rim, njega su putevi odveli do Venecije kojoj se uvek verno vraćao. Bez obzira na njegova putovanja i ludovanja, u maniru pravog barda devete umetnosti, njegov rad i privatni život nekako su oduvek išli u sinhronoj ravni, te je i njegov stvaralački opus u ovom periodu bio izuzetno plodonosan. Tako da 1957. po prototipu jednog stvarnog lika (po imenu Erni Pajl), koji je bio ratni dopisnik iz Amerike na japanskom frontu i koji je i poginuo 1945, on stvara strip junaka Ernija Pajka, kroz koga ilustruje sav besmisao rata i, njemu svojstven, vrlo čvrst antimilitarizam.

Erni Pajk
Erni Pajk

U istoj godini nastaje strip „Tikengora“, priča o doživljajima jednog mladog trapera. Sledi narednik Kirk koji se pojavljuje 1958. Narednik Kirk je junak iz američke federalne vojske koji iz nje dezertira zbog nepravdi koje su činjene Indijancima, da bi im se na kraju i priključio. Strip je bio uspešan, okićen Hugovom karakterističnom ekspresijom i veštom karakterizacijom likova. Ovaj strip prožet je interesantnom percepcijom o životu Indijanaca koje je Hugo izuzetno poštovao i sa njima saosećao, te je takvo njegovo tumačenje temelj romantičnog pogleda na kulturu i život severnoameričkih domorodaca, budući da je u to vreme, takvo gledište bilo i novina i iznenađenje. Najuspelije ostvarenje iz argentinskog perioda desiće se 1962. kada stvara Forda Vilinga, koji se objavljivao i kod nas u mini eksu. Radnja stripa smeštena je u Hugovo omiljeno vreme i prostor Severne Amerike iz doba rata za nezavisnost. Tu se odigrava i radnja „Indijanskog leta“ koje je takođe objavljeno kod nas u luksuznom izdanju izdavačke kuće Beli put, u punom koloru na masnom kunstdruku u tvrdom i šivenom povezu. To je jedno od poslednjih Pratovih dela, proisteklog iz saradnje sa čuvenim crtačem Milom Manarom.

Hugo Prat - crtež Mila Manare
Hugo Prat – crtež Mila Manare

Bilo kako bilo, stripovi kao što su Fort Viling, zahtevali su ogromnu upornost u istraživačkom radu. U priči je sve autentično i precizno u rekonstrukciji vremena i prostora, budući da su likovi zasnovani na istorijskim prototipovima, detaljno je iscrtana odeća domorodaca, uniforme vojnika su nacrtane toliko autentično da imaju čak i tačan broj dugmadi, utvrđenja, pejzaži, kuće, jednom rečju – sve. Takav odnos prema radu na nekoj priči koja je inspirisana stvarnim istorijskim osnovom ustaliće se po svim većim evropskim strip centrima do dana današnjeg, a njegovi najverniji reprezenti biće umetnici frankofone škole stripa.

Naslovna strana prvog "Fort Vilinga" na francuskom
Naslovna strana prvog “Fort Vilinga” na francuskom

Dimitrije Kebara
Knjige, knjige, a ne zvona i praporci!