tih godina u naš grad stigao je, sa ko zna koje planete, sada već čuveni klića fuzbaler. prvo je postao poznat u predelu oko gimnazije i pijace, gde se i inače afirmišu vanzemaljci, a onda je krenuo u kafane, među lokalne zajebante, drkopiše, nesuđene nobelovce. klića je bio genije za prenos fudbalskih utakmica. direktno, iz glave. kod njega je sve bilo na jednom mestu.
išao je ulicama dok su se u njegovoj glavi nizale akcije i gol šanse. gooooool, urlao je kraj semafora i ljubio zbunjene domaćice sa cegerima.kada su ga jednoga dana odveli na lečenje ulice su postale siromašnije.
posle dvadesetak dana posetili smo ga. bili smo braća po sudbini. ludaci i autsajderi jedni drugima čuvaju leđa. došao je polako niz dugo betonsko dvorište. dali smo mu sok i napolitanke. gledao je kroz nas ne progovarajući. mora da mu je u glavi bilo poluvreme. da li je fijuknuo do kraja ili se opametio nije nam bilo jasno. možda je za njega utakmica bila završena. nesagledive dubine ljudske duše za nas su bile velika tajna.
raša cvrcan reče: jebote stvari su otišle u p. materinu, ovi pederi će načisto da nas upropaste. nije nam bilo jasno ni ko smo mi a ni ko su oni.
klića je ostao na usijanom betonu sa sokom i napolitankama u rukama. sistem našeg konfuznog društva radio je kao sat. zaustavili smo disanje i čuli ga kako kuca. ludilo je lagano osvajalo planetu.
goooool, gol, gol…
utakmica je ponovo počela.
tih godina bilo je dosta i tzv. manijaka. matore keše presretale su u gradskom parku srednjoškolsku mladež i širile svoje izgužvane mantile ispred njih. jadni kešovani, terenci u izgužvanim odelima. drhtureći u svežim jutrima svojim isluženim mlitavim patkicama zasmejavali su iskvarenu mladež. besplatno.
napisao sam ti pesmu na salveti u kafani balkan. recitovao sam ti sa zanosom uz jagodinsko pivo:
volim petnaest do četiri, kad mrtvi dodirnu hladnu utrobu zemlje naći će u njoj majakovskog, u njegovom srcu sunčev zrak na kome će pisati: volim petnaest do četiri tada je počela oktobarska.
zakasnila sam u školu, rekla si.
