fbpx

NAPOLEON SA SUNCEM U KOSI

ž.a.r. "Auuu, teška situacija"
ž.a.r.
“AUUU, TEŠKA SITUACIJA”

Beše dan baš kao i ovaj. Natmurilo se, naljutilo, zacrnelo, a u moju kancelariju banu isti takav čovečuljak, natmuren, natušten, zacrnjen.

Kako uđe tako mu u oku vidim da ima priču široku i dugačku. Pa naručih kafu i piće.

Zgrčen, stisnutih bledih, tankih usana, nekako usukan i crvenkaste, sede, neuspešno zafarbane, kose sedi čovečuljak ispred mene, naoštren za dugačke priče.

I evo već dva sata slušam i slušam a napolju naoblačilo, nanoćilo, zacrnelo.

Hoće taj perolaka kategorija čovek da mi dokaže i ovako i onako, i matematički ako treba, da je super teška. Ne suši usta. Razletele se ruke oko njega, zacaklile oči i škripi i cvili i bahati se i sve hoće, samo neće da bude ono što jeste. A, ruku na srce, nešto od toga i jeste ali ne vredi, njemu to malo.

Kaže da je on odabran iz mnoštva, da je bog njega odabrao, lično, da je veliki, najveći među velikima i sve je uredu, ajde, složili smo se. Ali šta ćemo dalje? Svetski umetnik. Dobro. Jeste. Šta dalje. Jel ima još. On kaže i da je veliki mislilac, filozof, mudrac, načitan. A nije. I vidi se i zna se. Nije.

Reč po reč stigosmo boga mi i do dijagnoze. Predamnom je glavom i bradom „Napoleon“. Ovakvih su pune ustanove za duševno obolele.

Napolju hoće – neće  kiša.  Vetar povija visoko drveće a “Napoleon” veze li veze. Ne gasi mašinu. Već sam izneo i domaću ljutu na sto pa je sam pijem. Kako je život nepravedan mislim: sve ti da a samo ono što želiš da imaš uskrati.

Čovečuljak ima taj monstruozni talenat, vredan je, čitav život je proveo duvajući u taj štapić, ali, plitku pamet. Ambiciju da bude ono što nikada neće biti. Zakasnio. Oće u tuđe, dva broja veće, odelo. I još kad to začini i zabiberi i zaljuti jedom, mržnjom, samoobmanama, glupošću, umišljenošću i kratkovidišću “Napoleonu” se božji dar pretvori u božju kaznu.  

Slušam ga kako se vrti oko sebe samog, gledam kako juri svoj rep. Svi njegovi napori da dokaže kako je natprosečno obrazovan i pismen i načitan, ko zna šta, završavaju se praznjikavim citatima i poražavajuće očiglednim samoponižavanjem.

Neprijatno mi je a ne mogu da mu pomognem. Vidim da sam u njegovim očima sitna, nevidljiva kreaturica, bubašvaba ili još nešto manje od toga. Lako je pomoći umetniku ali ja stvarno nemam volje za to. Dovoljno je reći: da, ti si veliki umetnik, da, jako si pametan, da, mudar si, da,  svi oko tebe samo bledunjavo trepere i ništavni su… da, da, da!

Osećam da nemam pravo a ni volje ni snage da to izgovorim.

“Napoleonova” izgubljenost u sopstvenim hvalospevima, njegova glupost, neznanje, površnost, i, što je najgore, tolika količina mržnje koja ga opseda,  čine da čovek ne može da bude toliko surov prema tom jadniku i povlađuje njegovoj bolesti i ludilu. Osećao bih se loše ako bih ga i ja kao i drugi gurao nizbrdo.

Jedino što zna to je da duva u instrument koji je veći od njega i tu je kraj. Ali, avaj, to mu nije dovoljno. On želi da mu se dive, da ga slušaju, da govori. Sve sem vazduha što izađe iz tih stisnutih, bledih usana je pogrešno.

Vreme teče a ostareli duvač ulazi u treći sat samohvaljenja. Stigli smo i do religije. “Ja nosim svoj krst kao Hrist” kriknu čovečuljak. Moj krst je moj, od boga dobijen, talenat, i zbog toga me mrze i kamenuju kao i Hrista. Niko ne voli velike, najveće! Zato nas mrze”  –  šapuće, dok mu pljuvačka prska po stolu.

Auuuuu, teška situacija.

Pitam se  kojom to ironijom i cinizmom ga je njegov idol kaznio, kada  ga je pronašao , na nekoj livadi kraj ovaca,  i dao mu talenat,  koji je daleko iznad njegovog karaktera i pameti.

Dok ga posmatram, ustreptalog  u naporima da mi se dopadne, primećujem kako je sve kod njega u nesrazmeri. Nerado mu priznajem sve,  sem pameti. Incident je na pomolu. 

“Napoleon” ulazi u poslednju fazu ludila. Ona počinje rečima: “Ja sam bogat, moj sin je bogat, mene vole i citiraju akademici, zapisuju kada ja govorim, dive mi se. Ja sam mudrac i filozof, ja sam, ja sam, ja sam…ja sam…”

Jadnik, sa kojim se sudbina poigrala, mislim dok muvam po glavi koja je najbliža trafika da kupim cigarete.

Izvini, kažem, otvarajući prozor da izađe dim, odmah se vraćam…

Intelektualni gigant, svršeni đak više pedagoške škole i poznati estradni umetnik ostaje u sobi, verovatno da presluša u potaji snimljeni razgovor.

Vraćam se u kancelariju gde me naoštreni čovečuljak, genije u glavi poljskog miša, nestrpljivo očekuje da mi do kraja nabroji sve činjenice koje nedvosmisleno ukazuju na sledeće: postoji bezbroj razloga da priznaš da si ti mali, sitan, neugledan, anoniman, da si ti niko i ništa a ja najbolji, najveći i najpametniji. Zašto to ne priznaš pa da budemo prijatelji, nego grešiš, huliš protiv sledbenika hristovog i svrstavaš se u gomilu koja ne razume moju veličinu.

Ne znam dokle rade ludnice, ima li vremena da ih pozovem  pa da “Napoleon” konačno dobije adekvatnu publiku  i sagovornike.

Kako tako, posle par sati, razgovor privedosmo kraju. Pata karte. Remi. Bez pobednika.

Napolju se smrklo. Crni oblaci legli na stare krovove i, evo, počinje kiša.

Pogledam u “ Napoleona” a u njegovoj, brozovski ofarbanoj, kolmovanoj kosi, narandžastocrvenoj, kao da tek progreva sunce.

Uveče kasno stiže mi poruka. “Napoleon” citira pesnika. Cilj je jasan: ja čitam, ja mislim, ja promišljam. Gotovo nikada ne odgovaram na poruke, pogotovo besmislene. Stiže nova. Ne odgovaram. Ujutru još jedna. “Napoleon” se izvinjava što je eto pogrešio pa poslao meni poruke. Posle deset minuta ga pozovem i veselim, srdačnim glasom kažem: eee super su ti poruke. Osećam tračak pobedničke radosti u glasu genija. Ma slučajno su poslate tebi – kaže  –  evo sam na aerodromu, putujem, pa se čujemo kada se vratim.

Ne, stvarno su super, kažem.

Genije je zadovoljan, zaboravlja reč slučajno i glasom vesele devojčice komentariše suštinu poruke.

Drago mi  je što sam mu olakšao taj dan.

Putuj genije. Duvaj.

 (Digresija: Prošlo nekoliko godinica a “ Napoleon” ponovo upada u moju kancelariju, kao u stara dobra vremena “kriznih štabova”. On i njegov ortak mi saopštavaju da preuzimaju moj posao. Taj drugi je neškolovan, ali je političar i kontraverzni biznismen, pa će “Napoleon”, koji je u međuvremenu, za godinicu dve, kao penzioner završio velike škole, naravno uskoro treba da dođu i doktorati i ostalo, da bude glavni a ovaj neškolovani doglavni ali će obojica da budu glavni. Tako otprilike. Gledam te dede ispred sebe, estradne namazanke i mislim: pa oni su bre stvarno carevi. Ili dvorske lude, kako se uzme. Svejedno.  Ipak će ostvariti svoje ciljeve. Uz pomoć grbavih, pijanih i kljakavih, nema veze , ali evo ih, tu su. Smrde, prete, šepure se. Ne znam koliko je sati i dokle ludnice rade , mislim, ali ovog puta ne zbog ove dvojice nego zbog sebe. Da idem da se prijavim. Jer, vidim – u pravu su. Oni su pobedili. Znači ipak su dobrota i pamet pobedili. )

Pogledam “Napoleona” a u njegovoj kosi i dalje sija sunce, narandžastocrveno. Brozovo sunce.

Eto tako je to bilo. Otprilike.  A, da. Nisu me primili u ludnicu. Nije imalo mesta.

 

Prethodni tekstLaku noć
Sledeći tekstRecept: Mimozina sestra
Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.