fbpx
spot_img

PRIZORI IZ OBIČNOG ŽIVOTA: VODITELJ ( iz romana: „dženi i breht u vrtlogu istorijskih događanja“)

ž.a.r. ribe, sove i biciklisti
ž.a.r.
ribe, sove i biciklisti

trenutno radi u studiju čiji je vlasnik neki svakodnevno pijani dileja. primoran je da tu radi. prašnjava zapuštena rupa i od boga zaboravljeni ljudi.

idemo: lagana muzika – stompin at the savoy (samson- goodman)

voditelj: dobro veče prijatelji – čuje svoj glas u slušalicama –  jutros smo opet bili na početku ako ničeg drugog ono novog radnog dana i nove nedelje. ponedeljak je doneo ono što nam je definitivno zajedničko: sunce, nebo i neizvesnost. najviše greše oni koji veruju da su stvari nepromenljive. optimizam bogatih i nesigurnost siromašnih ovaj dan čine jednako uzbudljivim kao i svaki drugi.

(tonac pušta rej čarlsa: vreme plakanja.)

koja vrućinčina jebote. prašina kao način postojanja i razmišljanja. na stolu, prozoru, pločama, cedeima, mikrofonu, telefonu, u kosi, u očima. mlaka, izvetrela koka  – kola ispred njega.

telefon zvoni. da izvolite. da ja sam autor. ne nije objavljeno. da biće objavljeno. naravno, dobićete primerak, samo se javite. da jeste. ne nije. hvala. takođe.

( bajaga: život je malo siv malo…)

nemoj to kume. udavismo se u čorbama, đokama, bajagama. da li još neko  nešto snima, peva, piše i sluša u ovoj državi.

(instrumental)

voditelj: noć stiže u naš grad večeras nekako neobično, drugačije. jednostavno dan se zgušnjava i grad postaje sve manji. jedino se semafori dobro drže, valjda zato što brzo menjaju boje. dan je bio hladan i senke su cvokotale na trotoaru. gde li su sada oni grozni, vreli letnji dani, da ih spustimo u ovaj zaleđeni dan u ovo hladno veče pa samo da cvrče.

( instrumental )

voditelj: ( drugi put): naslonjena na gvozdenu kapiju ispred crkve stoji bakica. lagana kao list. ćuti. pognute glave, ruku sklopljenih ispred čela, prosi. malo dalje opet neki stari ljudi preturaju štapovima po kontejneru.  kraj njih, kao na filmu, promiču napirlitani klinci, markirani. promiču velika blistava kola vredna na desetine hiljada evra. u njima opet oni klinci. marlboro – klinci sa plavušama i vučjacima. ko je za tako kratko vreme uspeo da pomeša, da spoji, ove dve planete, dva vremena, dve galaksije. dva milenijuma dodiruju se na prljavom pločniku ovog mrtvog grada. stvarno i moguće promiču kraj nas  sa potpisom felinija i kusturice. zajednička im je jedino ravnodušnost. senke su im različite.

pre neki dan jedna lepa žena, mu je rekla: slušam sve vaše emisije. jedanputa sam odsedela u kolima celu emisiju. tako divne stvari govorite. gledao je u nju i ćutao. šta tu da se kaže. šta je istina a šta život. jebiga.

tonac (dobacuje kroz staklo): kolega, citiraću homera simpsona – ti živiš u svetu žaba sa smešnim malim šeširićima.

voditelj: ha, ha, duhovito, da ne zaboravim, ako posle emisije nazove moja devojka reci joj da sam otputovao.

tonac: a ako zove njen frajer?

voditelj: onda reci da sam u teretani.

instrumental – (špica): bile su tu pre nas. biće tu i kada nas ne bude više. odavno su poprimile boju, oblik i dušu grada kome pripadamo – senke na asfaltu.

emisija teče. noć lagano pada na grad. još malo i gotovo. trenutak posle toga je u liftu  a onda na ulici.

umreću u radiju, misli, dok život kezi svoje prašnjave zube sa trotoara na njega.

 

Prethodni tekstLaku noć
Sledeći tekstRecept: Ajvar
Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.