Teorijski gledano, često je prisutna podela propagande na ,,crnu’’, ,,belu’’ i ,,sivu’’ pogotovo kada se radi o ratnoj propagandi ili nekim vidovima psihološkog ratovanja. Ovakve podele su izuzetno popularne u literaturi koja se bavi ovom temom i korisno je razmotriti činjenice kada se posmatra odnos propagande i informacije, bilo da se radi o odnosu propagande i izvora poruke ili o odnosu tačnih i netačnih informacija koje propaganda prenosi putem svojih poruka.
Termin ,,bela’’ propaganda se teorijski, a i praktično upotrebljava kada govorimo o propagandi, koja kao izvore svojih poruka koristi jasno obeležene izvore informacija kao što su licencirane tv ili radio stanice ili novinske agencije i kada se čini da je poruka istinita i utemeljena na osnovu objektivnih činjenica. U te svrhe se obično upotrebljava tzv. ,,režimska štampa’’ koje u plasmanu određenih poruka teže da budu ,,ispravne’’. Takvi izvori saopštavaju informacije, zasnovane na određenim realnim činjenicama, ali prezentovanim na takav način koji kod publike stvori utisak da je pošiljalac ,,dobronameran’’ realan i odgovoran sa pozitivnim ideološkim stavovima i namerama. Negujući takav model, bela propaganda teži da izgradi kredibilitet kod publike, koji će kasnije biti od koristi u nekim određenim momentima u budućnosti. U oblik ,,bele’’ propagande spadaju razne vrste proslava na nacionalnom nivou kao što su praznici, pa i regionalne, najčešće šovinističke manifestacije sa zvaničnim i ,,poželjnim’’ političko-društvenim predznakom (primer: Obeležavanje godišnjice vojne operacije ,,Oluja’’ u Hrvatskoj, propraćene raznim vidovima mitinga tj. okupljanja uz određeni program). Mnogobrojna sportska takmičenja poput Evropskog prvenstva, Olimpijade pružaju idealnu priliku za delovanje ove vrste propagande uz kompletno učešće medija i novinara kao nosilaca celog posla. Fakti kao što su:
– Selektivno plasiranje određenih informacija
– Afirmacija poželjnih državnih i nacionalnih simbola
– Izostavljanje neželjenih podataka
predstavljaju uobičajeni repertoar ovih aktivnosti i smatraju se ,,normalnim“ načinom komunikacije u savremenom svetu.
,,Crna“ propaganda predstavlja pojam koji se upotrebljava kada se propaganda povezuje sa lažnim izvorima informacija, raznim vrstama ,,prilagođavanja“ istine i postojećih činjenica, kao i širenjem izmišljenih vesti i obmana. Ova vrsta propagande često predstavlja ,,veliku laž“ koja uključuje sve vrste kreativnih lukavstava kada se želi postići određeni cilj.
,,Izuzetno emotivni naboji besa i mržnje u nekoj poruci, mnogo lakše bude uverenja i akciju nego umerene tvrdnje koje blago iskrivljuju realne činjenice“
Jozef Gebels
Omiljena sredstva ovakve propagande često su osnivanje lažnih tv ili radio stanica, video linkova za potrebe koje deluju pod lažnim imenima (primer današnjice: tzv. Islamska država (ISIS ili ISIL)) , ali tako da liče na legalne izvore informacija. Da bi bila uspešna, crna propaganda zavisi od volje primalaca ovakvih poruka da prihvati kredibilitet izvora, kao i ono što plasirana poruka sadrži. Poseban akcenat se kod ove vrste propagande daje u smeštanju izvora i poruka u društveni, kulturni i politički okvir publike kojoj su ove poruke namenjene. Ako dođe do toga da pošiljalac pogrešno proceni ili nedovoljno razume svoju publiku, pa pogrešno oblikuje poruku koja se ne uklapa u pomenute okvire, njegova propaganda tada izgleda sumnjivo i logično je da ne daje željene rezultate.
Slika 2: Aktivnosti ISIL-a
,,Siva“ propaganda je takođe rasprostranjen fenomen koji svoje mesto zauzima između crne i bele propagande. Termin se odnosi na propagandu koja nije direktno vezana za državne institucije i koju praktikuju oglašivači u reklamnoj industriji odnosno kompanije koje iskrivljuju i netačno interpretiraju svoje uspehe (primer: Pojedine TV kuće u Srbiji koje na dnevnom nivou iznose statističke podatke o gledanosti, sa ili bez nacionalne frekvencije (nacionalne,regionalne,lokalne) na način kojim ,,tuku“ konkurenciju, a sa druge strane zbunjuju publiku time što svaka ima svoju statistiku i svaka je za sebe najgledanija i na takav se način prezentuje konzumentima odnosno gledalačkoj publici)). Ovakva propaganda se često naziva i dezinformacija. Takođe, običaj koji je vrlo rasprostranjen jeste da se dezinformacija plasira javnosti u obliku vesti, redakcijskih komentara ili saopštenja u medijima kao ,,siguran“ podatak koji je dobijen od strane izvora, gde je taj izvor želeo da ostane anoniman. (primer: Mnogobrojni članci žute štampe u Srbiji (Svet, Scandal, Stars itd)).
_________________________________________________________________________
NAPOMENA: Zabranjeno kopiranje,štampanje i prenošenje na druge portale bez saglasnosti i dozvole autora teksta!
