15. Decembra 2019. | 21:35
Početna / Otvorena vrata / Psihološka novela „Zlatan život“

Psihološka novela „Zlatan život“

vezbanka_2

 

Juče je bio Mitrovdan. Slava mog oca, slava koju slavi moja porodica, moja ćerka iako se odavno udala. Juče sam po ko zna koji put bio domaćin, služio goste, slavio. Juče sam bio srećan i ponosan jer mi je unuk došao da pomogne. Ovde, u selu, slave su retka okupljanja  svih koje poznajem.

Juče za juče, danas za danas. Novembar je, sredina jeseni, nagoveštava se kraj lepog vremena, ljubavi, sreće, počinje period preživljavanja sa ogrevom, sa stokom, sa zimom i ljudima. Ja, ovako mator i zarđao ležim kraj prozora.

Već sada je period lepote u mon životu prošao,znam da je ova jesen više od godišnjeg doba.Ova jesen je moja osamdeseta i poslednja.Ne opterećujem porodicu sobom, ćerka je u gradu sa svojom porodicom, samo smo Danica i ja u kući, samo nas dvoje. Danica je moja žena, moja ljubljena saputnica, oronula i pogrbljena, sa maramom oko glave i rumenim obrazima ulazi u sobu. Ona vidi moje stanje, ona me poznaje. Pedeset i kusur godina sam gledao te sitne plave oči, tu nežnu ruku, tu kosu koja sad već beše seda i sakrivena pod maramom.

-Dragane, vatru nisi podložio! Sve ja moram da radim!- govorila mi je sa osudom u glasu.-Šta ti je? Što si leg’o tu?

-Ma onako, reko’ da odmorim malo.-odgovorio sam hrapavim, umornim glaom. Prišla mi je, priljubila oraz uz moje čelo, pridigla se, uhvatila me za ruku.

-Imaš temperaturu, čekaj da uzmem ćebe, lezi tu!- Otišla je do ormara, izvadila je debelo ćebe i pokrila me.

Pao je mrak, rano se smrklo, mirisalo je suvo meso od juče. Ležao sam još uvek, tresao sam se, ali nisam ali nisam hteo da izgledam loše pred Danicom, ipak sam ja njen muškarac. Morao sam da pričam, imao sam osećaj da neke stvari moram da joj kažem. Ona je kao i uvek ćutala, kao i ceo život, uvek me je slušala i nije odgovarala, pričao sam sa sobom.

-Vidiš draga, život nam polako prolazi, ako već nije prošao. Bolje bi bilo da sam umro pre Marka. Bolest ga je uništila, beše mu opala kosa, beše smršao, ali meni još uvek lep. – Danica me je gledala sa suzama u očima.-Šta smo uradili ženo u životu? Šta? Izrodili sina i ćerku, on umro mlad, ona se udala daleko od nas, sad smo prepušteni sami sebi. Vidiš li kako sam propao, osedeo, poružneo, šta će ti takav muž?- brisala je oči i ćutala. Kuća je mirisala na tamjan, na sveću, na bosiljak od sinoć, ali me je nešto tu plašilo. Nisam voleo taj miris bilo ga je na sahranama mojih prijatelja. Oni su odlazili u postelji, kraj prozora, kao što ću ja otići. – Ženo, šta smo ostavili za sobom, samo ćerku i unuka i još ne nose moje prezime. Pa što sam živeo, do đavola?-počeo sam da kašljem.

-Ćuti, Dragane, ćuti, pričaćeš posle, sad se odmaraj.-Odmaraću se kad umrem, a to je uskoro! Živeo sam kao marva, nisam znao za odmor, znao sam za stoku i za seno!-jecao sam- umro je pre mene, proklet bio ja! Bog će da mu pomogne, bolje mu je tamo nego ovde!! I meni će da bude bolje, sad ću ja, polako, još malo. Treba da umrem već jednom! – vikao sam, a mislio drugo.- Zašto da umrem, mogao bih još malo da živim, šta bi mi falilo? Nisam ja kriv što je Marko umro, možda sam mogao da ga zaštitim nekako?- vrzmalo mi se po glavi.

Tako ti je to moj mrtvi druže, tako je bilo. Poslednje što sam čuo su njeni tihi jecaji. Sad mi je bolje, ali da mogu da biram, vratio bih se opet dolekod Danice da ne bude sama, da ne plače svakog dana. Iako sam se mučio, hteo bih da se osetim živim. Život je kao papir od zlata koji možemo da ispišemo.Ako ga ne ispišeš, vreme ga samo zgužva, a ljudi te zaborave. Bojim se da će moj papir čuvati samo još Danica, a onda će zajedno sa njom otići u bespovrat.

Autor: Lazar Đoković

odeljenje III7

Prva kragujevačka gimnazija

Profesor: Svetlana Rajačić Perić

Share on Facebook
Facebook
Novakujem