Radislav Jović, rođen 1. decembra 1956. godine u Kiseljaku kod Zvornika.
Poeziju za decu i odrasle objavljuje u antologijama, zbornicima, časopisima i listovima, kao i u radio i TV emisijama. Objavio je knjige poezije: Između dve tišine (1985. i 2001), Ako bude jutro (1991), Otkriće srca (1993), Pesme (1997), Plavi pogled (1998), Knjiga lepih želja (2006), Dvorac (2007), Rastem (2009), Čarobni osmeh (2010. i 2015), Zvrkoteka (2013), Simpatije (2014), Carstvo sporta (2018. i 2020) i U čemu je fora (2020). Zastupljen je u više zajedničkih zbirki pesama za decu od kojih je najznačajnija Drugarska knjiga (2018; autori: R. Jović, Lj. Simić, N. Šuica, S. Mastikosa i D. Šreder). Objavio je i knjigu kratkih dramskih tekstova Naše male predstave (zajednička sa N. Orozović 2012. i samostalna 2016).
Neke njegove pesme su komponovane, a neke prevođene na engleski, nemački, francuski i makedonski jezik.
Učesnik je mnogih književnih manifestacija i festivala pesnika za decu.
Dobio je nekoliko nagrada za poeziju.
Živi i stvara u Beogradu.
Autor intervjua: Valentina Novković
V. N: „Shvatio sam da je istina pretočena u pesme toliko pesnika i objavljena u krajnjoj mudrosti tolikog broja mislilaca. Istina da je ljubav krajnji i najviši cilj kojem čovek može težiti.“ (V. Frankl) Šta je, po Vama, najviši cilj kojem čovek treba da teži?
R. Jović: Ljubav jeste krajnji i najviši cilj, ali i put do ljubavi, koji je ponekad dug koliko i sâm život, daje smisao životu. Međutim, ni taj put, kao ni cilj, nisu mogući bez iskrenosti. Isto važi i za druge humane oblasti ljudskog delovanja, kao što su vera u Boga, prijateljstvo, umetničko stvaralaštvo… pa i sama poezija.
V. N: Kuriozitet je da je Vaša prva pesnička knjige „Između dve tišine“ (1985, „Studentski zbor“) izašla na makedonskom, a ne na srpskom jeziku. Šta se nalazi između dve tišine i kako je došlo do toga da stihovi prvo budu objavljeni u Makedoniji?
R. Jović: Između dve tišine je krik, ili bura, ili pesma…
Nekoliko godina službovao sam i živeo u Makedniji. Makedonski pesnici: Todor Micov (koji je prepevao moje stihove), Naume Radičevski i Ilija Velev (recenzenti), predložili su izdavaču „Studentski zbor“ iz Skoplja da objavi moj prvi rukopis. To je tada bilo moguće u okviru jedne edicije gde su sve knjige bile na makedonskom, i ja sam to prihvatio. Izdavač je organizovao uspešnu promociju knjige i distribuciju u tamošnjim knjižarama.
Krajem te 1985. godine preselio sam se u Beograd, gde i danas živim, i gde su objavljene sve moje knjige, pa i drugo, izmenjeno i dopunjeno, izdanje zbirke „Između dve tišine“, na srpskom.
V. N: Od tada do danas objavili ste veliki broj pesničkih knjiga i za odrasle i za decu. Sećate li se trenutka kada ste osetili titraj pesničnog nerva, o čemu je bila Vaša prva pesma?
R. Jović: Bio sam srednjoškolac, daleko od kuće, porodice, drugara, simpatije… Moje prve pesme započinjale su, kako kaže Robert Frost „kao knedla u grlu, osjećaj nepravde, nostalgija za domom, ljubav“ i bile su neka vrsta lirskog dnevnika. Ni jedne se ne sećam u celini, tek ponekog stiha.
V. N: „Inspiracija se rađa s daškom slučaja, u pesnikovoj strasti“, napisao je Deržavin. Da li je za pisanje poezije inspiracija neophodna, kako je održati? Na koji način nastaju Vaše pesme?
R. Jović: Bez nadahnuća, kao i bez talenta za pisanje – nema pesme. Ako u trenutku inspiracije imam olovku i list papira, zapisujem to što mi Svevišnji daruje, kao početak i osnovnu ideju. Ponekad uspevam da takav zapis pretočim u pesmu. A da li će to na kraju biti dobra pesma i kako tačno ona nastaje – ne znam. Dučić kaže: „… kako se jedno delo začne u umu pesnika, i kako ono dođe do savršenstva izraza, to ne može ni sam pesnik sebi da objasni.“
V. N: „Rekoh rukama pišite i prostreh pustinju ispred sebe“, napisali ste u pesmi „Start“, koliko je muka, a koliko radosti donelo oizvoravanje ove pustinje?
R. Jović: Malo šta vredno se u životu može postići bez muke, ali sâm rad (u ovom slučaju stvaranje poezije) i rezultat tog rada najveća su radost i nagrada za uloženi napor. Tu „pustinju“ belog papira oizvorio sam s petnaestak nevelikih po obimu, ali iskrenih knjiga, kojima se radujemo i ja i moji (uglavnom najmlađi) čitaoci.
V. N: „Ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjemu dva su krila koja se otvaraju i zatvaraju samo zajedno“, smatrao je Kjerkegor, može li se stvaranjem doseći božansko u čoveku, koliko je u današnjem vremenu prisutna ljubav prema bližnjem?
R. Jović: Stvaranje je Božji dar i na stvaraocima je da ozbiljnim radom taj dar iskoriste da stvore što kvalitetnija umetnička dela i da ih podele s drugim ljudima, kako bismo svi zajedno bili plemenitiji i bolji jedni prema drugima, a posebno prema bližnjima.
U vremenu otuđenja i obezljuđenja kojem svedočimo, umetnost, a pre svega poezija, imaju još veći značaj i važniju ulogu da budu rasadnik ljubavi i utočište i štit za dušu.
V. N: O Vašim knjigama pisali su mnogi kritičari i kolege po peru, tokom pesničkog sazrevanja imali ste prilike da upoznate veliki broj etabliranih stvaralaca različitih senzibiliteta, čijih se saveta najčešće setite, koji pesnici su imali presudnu ulogu u tome da se upustite u svet stihovanja?
R. Jović: Imao sam privilegiju da upoznam mnoge velike stvaraoce, da čitam njihova dela, a u raznim prilikama i čujem njihove mudre savete. Zahvalan sam književnim kritičarima i pesnicima koji su stručno ocenjivali moje rukopise i pružali mi podršku: Dobrici Eriću, Radomiru Mićunoviću, Dragoradu Dragičeviću, Voji Marjanoviću, Miomiru Milinkoviću, Milutinu Đuričkoviću, Ljubomiru Ćoriliću, Nedeljku Popadiću, Todu Nikoletiću, Đorđini Radivojević, Nenadu Radošu, Davidu Kecmanu Daki…
Neke od njihovih kritika i recenzija su objavljene u knjigama, a neke u književnim časopisima.
V. N: Vaše pesme za decu prepune su topline, radosti bilo da su o prvim simpatijama, ljubavima, sportu, porodici. „Malo je danas pesnika koji tako ozbiljno, dobrodušno i roditeljski brižno pišu pesme za decu i „neodrasle odrasle“, napisao je za Vas Dobrica Erić. Deca su možda i najzahtevnija publika, kako pristupate pisanju pesama za najmlađe, kako izbeći opšta mesta i zadržati dečju pažnju?
R. Jović: To što sam, Božjom voljom, nakon desetak godina bavljenja poezijom, iz kategorije „odraslih“ napredovao u kategoriju „neodraslih odraslih“, bila je najlepša prekretnica u mom životu i u stvaralaštvu. Širom sam otvorio, do tada samo odškrinuta vrata detinjstva i dozvolio da dete u meni čita i piše stihove, da se raduje igri reči i peva o onom što sva deca na svetu žele i oduvek su želela, a što ste Vi tako lepo naveli u Vašem pitanju.
Pisanjem i objavljivanjem knjiga za decu, a posebno prihvatanjem moje poezije od strane onih kojima je namenjena, ostvario sam sve svoje lepe snove, zbog koji sam se latio pera, a vreme će pokazati da li će taj prelep odnos prema mojim pesmama imati i neke buduće generacije đaka.
Deca jesu najzahtevnija publika i najbolji kritičari i zato s krajnjom ozbiljnošću pišem, emotivne, vedre i smešne pesme, trudeći se da izbegnem opšta mesta, da u formi metrički ujednačenih distiha ili katrena, uz sveže rime, ispričam originalne priče koje će se dopasti mališanima.
Neko mudar je već primetio da je pisati za decu isto što i pisati za odrasle, samo malo teže.
Da, danas je teško zadržati dečju pažnju i zato skoro sve svoje pesme znam napamet i recitujem ih deci kad god imam prilike za to.
V. N: Aristotel je smatrao da je sreća smisao i svrha života, ceo cilj i kraj ljudskog postojanja, šta je za Vas svrha života, da li se sreća pronalazi ili spoznaje?
R. Jović: Sreća zavisi od stanja našeg duha ili, po Jovanu Dučiću: „Ko misli da je srećan, on je zaista srećan“. Do ovog stanja se dolazi i: čuvanjem zdravlja, negovanjem prijateljstva, pozitivnim razmišljanjem, sposobnošću da uživaš u onom što imaš umesto da žališ za onim što nemaš.
I na kraju, s obzirom na to šta je glavna tema ovog našeg razgovora, smisao mog života je i to što sam stvorio nešto što će, pored potomstva, trajati mnogo, mnogo duže od tog života, a to su neke knjige, pesme, stihovi.
