Svetlana Matić rođena je 19. juna 1966. godine u Beogradu gde je završila Pedagošku akademiju za obrazovanje nastavnika razredne nastave 1987. godine i Filozofski fakultet, odsek pedagogija 1993. godine. Diplomirala je 2014. na Višoj teološko-pedagoškoj školi u Štrebesdorfu kraj Beča i stekla zvanje nastavnika pravoslavne veronauke. Radila je kao nastavnik razredne nastave u OŠ „Vuk Кaradžić“ u Ripnju i OŠ „Filip Filipović“ u Beogradu. Profesor je maternjeg jezika u bečkim osnovnim školama. Predaje bosanski, hrvatski i srpski jezik. Učesnica je mnogobrojnih naučnih i stručnih skupova. Saradnica je pedagoških časopisa i listova, kao što su Učitelj, Prosvetni pregled, Nastava i vaspitanje, Spoji itd. Napisala je jedanaest udžbenika i knjiga poezije i proze. Redovna je članica Udruženja književnika Srbije, Matice srpske, Udruženja „Milutin Milanković”, SPKD „Prosvjeta” Austrija, Udruženja pisaca „Sedmica” iz Frankfurta, dopisni član Odeljenja društvenih nauka Srpske kraljevske akademije inovacionih nauka (SKAIN) i potpredsednica Udruženja „Vukova porodica”. Osnivač je i prva predsednica Austrijsko-srpskog kulturnog društva „Vilhelmina Mina Karadžić”.
Svrha života je samorazvoj. Izraziti savršeno svoju osobnost, to je životni zadatak svakog od nas. Oscar Wilde
N.G: Svetlana, osvrnuvši se na objavljivanje Vaše prve knjige, kako i kada je zapravo nastao Vaš prvi korak u svet književnosti?
S.M: U osnovnoj školi sam još, po rečima moje pok. učiteljice Gordane Katanić, pokazivala talenat za pisanje i lepo osmišljavanje sopstvenih misli. Nekolicina mojih ranih pisanih radova, na različite teme, su bili zapaženi, pa sam dobijala nagrade na školskim, gradskim i opštinskim takmičenjima. Objavljivala sam svoje pisane radove i pesmice u listu „Tik-Tak“ i „Dečjim novinama“, koje su štampane u Gornjem Milanovcu. Oduvek sam volela da čitam knjige, pa mi je ta dobra navika pomogla da obogatim svoj rečnik i izrazim svoja osećanja i stavove usmeno i pismeno, kada je to bilo potrebno. Ljubav prema književnosti je ostala u meni sve do današnjeg dana.
N.G: Vaš poziv je zasigurno uticao na to da prvih nekoliko knjiga koje ste objavili budu posvećene deci. Deca su, moglo bi se reći, strožija publika i ono što im pišemo, mora konstantno da im drži pažnju. Kakve su povratne reakcije Vaših najmlađih čitalaca?
S.M: Kao pedagog koji je ceo svoj dosadašnji radni vek posvetio vaspitanju i obrazovanju dece, ponosim se činjenicom da sam bila u prilici da radim posao u struci, na svom jeziku, kako u Beogradu, tako i u Beču. Već dugi niz godina, predajem maternji jezik (srpski, bosanski, hrvatski) u bečkim osnovnim školama.
To je privilegija, pa posao obavljam veoma odgovorno, pripremajući se za nastavu kao i prvog dana. Dečje želje, potrebe, interesovanja, osećanja, stavove o žvotu i različitim temama, shvatam ozbiljno i pokušavam da im pomognem, da razreše mnoge dileme u ovom veoma zahtevnom i komplikovanom vremenu u kome živimo.
Nije jednostavno napisati dečju knjigu. Trudim se da pišući o raznovrsnim temama, deca shvate poentu i da izvuku pouku. Uvek mi je stalo do dečjeg mišljenja, pa sve njihove predloge i kritike uzimam ozbiljno, iako su njihove rakcije pozitivne na dosadašnje moje književno stvaralaštvo, a koje su imali priliku da pročitaju.
Knjige namenjene deci, koje sam objavila do sada, a koje bih istakla su: “Bukvar – Naš jezik“ Prosvetni pregled“, Beograd, 2010. „Nastavni listovi za nastavu na maternjem jeziku“, Prosvetni pregled, Beograd, 2010. „Dečji biseri“, Čigoja štampa, Beograd, 2011. Igra-knjiga za decu i odrasle, Čigoja štampa, Beograd, 2013. „O ljubavi s ljubavlju – Dečji iskazi i aforizmi o ljubavi“ sa Aleksandrom Čotrićem, Pčelica, Čačak, 2014. „Majka – Mutter“ – Pesme za decu i odrasle na srpskom i nemačkom jeziku, Autorsko izdanje, Beograd, 2016.
Pošto se nekoliko mojih knjiga za decu nalaze u bibliotekama u školama u kojima predajem, učenici se uvek iznova iznenade, kada vide da je među autorima i njihova profesorka. U tim trenucima se otvaraju i različita pitanja, na koja vrlo rado dajem odgovore.
N.G: Knjiga „Pevam danju, pevam noću / Pisma Mini Karadžić“svakako је posebna i odlično prihvaćena kod publike. Obzirom da živite i radite u Beču, gde postoje neizbrisivi tragovi srpske kulture, da li je to bio jedan od motiva za ovu tematiku? Šta je to što Vas je posebno podstaklo da pišete o Mini Karadžić?
S.M: Beč je pun srpskih tragova, kada je reč o kulturi, jeziku i nauci. U proteklih nekoliko vekova, nije bilo ni jedne istaknute ličnosti, srpskog porekla koja se nije školovala ili objavljivala svoja dela u kosmopolitskom Beču. Neki od njih su ostavili neizbrisiv trag ne samo u srpskoj, već i evropskoj civilizaciji, poput Vuka S. Karadžića, Petra Petrovića Njegoša, Dositeja Obradovića, Milutina Milankovića, Paje Jovanovića, Branka Radičevića, Đure Jakšića, Ive Andrića, Bogdana Bogdanovića, Mila Dora, itd.
Proučavajući život i rad Vuka Karadžića, shvatila sam da mu je u svemu mnogo pomagala njegova ćerka Mina. Odlučila sam da proučim njen život i rad i shvatila da je njen doprinos ogroman u očuvanju i prevođenju srpskih narodnih umotvorina i u povezivanju dveju kulture austrijske i srpske. Knjigu o Mini sam objavila, nakon tri godine istraživačkog rada, na srpskom i nemačkom jeziku.
Knjiga “Pevam danju pevam noću/Pisma Mini Karadžić” objavljena je povodom 190. rodjendana Vilhelmine Mine Karadžić, u izdanju Banatskog kulturnog centra i SKPD “Prosvjeta” – Austrija 2018. godine.
Knjiga je napisana u vidu epistolarnih pisama u kojoj sam komentarisala Minin lik i delo sa književnog, teološkog i pedagoškog stanovišta. Recenzent prof. dr Predrag Jašović govoreći o ovoj knjizi, između ostalog, kaže: „Svetlana Matić je, prema ostvarenom delu i zamašnom broju nagrada, prepoznatljivo ime u književnom sazvežđu na štokavskom govoru svih triju dijalekata srpskog jezika. Njena najnovija knjiga “Pevam danju, pevam noću/ Pisma Mini Karadžić je višestruko zanimljiva i značajna. Epistolarna forma je gotovo stara koliko i potreba ljudi da komuniciraju formom rukopisa, gde je adresant mogao da promišljeno, uzvišenim stilom koncipira svoje misli i namere i tako ih jasno i lepo saopšti bez bojazni da će mu neko vaditi reči iz konteksta, ili će nešto dodavati. To je zapisano, kao zapis ostaje da traje. Ova pisma će trajati, jer imenovanje adresata Mini Karadžič, čije je ime obeleženo trajanjem, neminovno moraju biti konsultovana kad kod neko od književvnih kritičara, ili istraživača prošlosti XIX veka hoće da razume lik i delo Vilhelmine Mine Karadžić.“
N.G: Pisali ste i o Milici Stojadinović Srpkinji, što je takođe jedno od Vaših nastojanja da ljude koji su veoma značajni ne prepustite zaboravu, što je zaista plemenito. Šta ste nam ostavili zabeleženo i neizbrisivo u toj knjizi?
S.M: Knjiga „Pozdrav Milici Stojadinović Srpkinji“ objavljena je 2019. godine u IK „Prometej“ iz Novog Sada. Recenzent knjige je dr Vjera Rašković Zec iz Beča, a lektor Tatjana Janković iz Beograda.
Recenzent Dr Vjera Rašković Zec o knjizi, između ostalog, ističe: „Nakon uspešne knjige posvećene Mini Karadžić, Svetlana Matić nas uvodi u svet još jedne velike Srpkinje, Minine prijateljice Milice Stojadinović, koja je sebi dodala prizivak Srpkinja.
A ko je, ustvari, bila Milica Stojadinović Srpkinja? Najbolja srpska književnica 19. veka, predana svim svojim bićem Srbiji. Zašto je važan „Prolog“ u knjizi Svetlane Matić? Zato što će čitalac saznati ne samo sve o Miličinom rodoljublju, nego čak i o odnosu prema srpstvu genijalnog Nikole Tesle. Milica je bila lepotica gospodstvenih manira. Dugujemo veliku zahvalnost Svetlani Matić što je proučila i istražila sve u vezi sa životom i književnim radom Milice Stojadinović Srpkinje.
Otkrila je njenu najvredniju prepisku sa bliskim prijateljima: Vukom Stefanovićem Karadžićem, njegovom ćerkom Minom, Njegošem, Brankom Radičevićem, Mihajlom Obrenovićem, kao i sa markantnim stranim piscima u razdoblju romantizma: Boženom Nemcovom i drugima. Sarađivala je sa pesnikom Ludvigom Augustom Franklom, iskrenim prijateljem Srbije i Srba, ali ih je i kritikovao zbog nemarnog odnosa prema Milici, kojom su trebali da se doveka ponose, a ne da je izbace već iz drugog izdanja „Istorije srpske književnosti“. Najprisutnija ličnost u Miličinom životu bio je Ljubomir Nenadović. Posvetio joj je pesmu punu divljenja, ističući da su njene pesme ogledalo srpske duše.
U pretposlednjem poglavlju „Rekli su o Milici Stojadinović Srpkinji“ Svetlana Matić taksativno navodi značajnije pisce i ličnosti, domaće i strane, citirajući njihove pohvale. Kovali su je u zvezde: Danica Vujkov, Vera Kopicl, Jara Ribnikar, Mira Alečković (prilikom uručivanja nagrade za poeziju koja nosi ime Milice Stojadinović Srpkinje), Tanasije Mladenović, Darinka Jevrić (prilikom otvaranja 18. književnih susreta 1. oktobra 1994. g. u Novom Sadu), Matija Bećković, Petar Petrović Njegoš („Da nisam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori.“ Srela se i sa nemačkim pesnikom Gabrijelom Zagdlom, čije pesme je znala napamet. Nama Srbima u Beču biće najzanimljivije Miličino poznanstvo sa knezom Mihajlom Obrenovićem i njegovom suprugom Julijom.
Svetlana Matić istraživala je ne samo rukopise u Matici srpskoj vezane uz Miličin životni put, nego i njen bogati duhovni život. Pesnikinja Svetlana pesnikinji Milici posvećuje pesmu, izvlači je iz tame zaborava i uvodi ponovo u srpsku savremenu literaturu. Osvetljava lik Milice Stojadinović Srpkinje ne suhoparnom kritičkom analizom njenoga dela, već toplom epistolarnom književnom formom obračajući se Milici direktno, intimno i toplo, ali sa dužnim poštovanjem, persirajući je.
Ova knjiga Svetlane Matić nije ni esjistčka proza, ni literarnohistorijski prikaz života i dela jednog pisca, već lepa BAJKA o „Vrdničkoj vili“. Forma prijateljske korespondencije omogućava da se bajka pretvori u fino metaforično tkivo satkano od ČINJENICA, jer Milica slavi cara Dušana i njegovo potomstvo, Kosovski boj, Hajduk Veljka, Vasu Čarapića, Karađorđa, Tešiča, Čupića, Aleksića, Miloša Obrenovića, Stevana Knižanina, patrijarha Arsenija i druge srpske junake.
Tragična je sudbina Milice Stojadinović Srpkinje. Lepa, obrazovana, obdarena talentima, slavljena, odnosom braće-nebraće, nakon prodaje rodne kuće u Vrdniku, pada u krajnju bedu, u ralje gladi, alkohola, očaja i duševne bolesti u Beogradu, prestonici zemlje koju je toloko ljubila. Ugasio se zanos u njenim očima, kako reče prijatelj joj Ljuba Nenadović. Na kraju Svetlana Matić navodi sve manifestacije posvećene liku i delu Milice Stojadinović Srpkinje“.
N.G: Autor ste i monografije „Srbi u Austriji“ sa koautorstvom Marka Lopušine. Koliko je zahtevno raditi neku monografiju? Koliko zahteva istraživanja, činjenica, informacija?
S.M: Dr Marko Lopušina je jedan od najboljih poznavalaca srpske dijaspore. Dugo godina istražuje i proučava život ljudi srpskog porekla u rasejanju, pa mi je bila izuzetna čast kada mi je ponudio da zajedno napišemo monografiju „Srbi u Austriji“, na kojoj smo radili pune tri godine. Pregledali smo arhive i biblioteke u Srbiji, Mađarskoj i Austriji. Isčitali mnoga dela, između kojih bi izdvojila akademika Dejana Medakovića i njegovu monografiju „Srbi u Beču“. Obavili smo na stotine razgovora sa istaknutim Srbima koji danas žive u Beču. Knjiga je objavljena 2019. godine u izdavačkoj kući „Prometej“ u Novom Sadu, a knjiga na nemačkom jeziku je ugledala svetlost dana 2021. godine. Njen izdavač je Zajednica srpskih klubova u Beču, a štampana je u „Prometeju“, u Novom Sadu.
U knjizi smo naglasili da kada je 1966. godine između Jugoslavije i Austrije potpisan Sporazum o regulisanju zapošljavanja jugoslovenskih radnika u Austriji, na privremenom radu u ovoj zemlji se našlo 19.000 Jugoslovena. Većina od njih su bili Srbi, potom Jugosloveni u podznaku Srbi i Bosanci-pravoslavci srpskog porekla. Oni su predstavljali nukleus, iz kog je pola veka kasnije, izrasla Srpska kolonija od oko 300. 000 ljudi u Austriji. Najveći priliv radne snage iz Jugoslavije na „privremeni rad“ u Austriju, dogodio se od 1966. do 1974. godine. Tako je u Austriji 1971. godine, već radilo čak 93. 300 državljana SFRJ. Većina novopridošlih bili su radnici. Već u prvoj fazi boravka u Austriji, migranti su počeli da stvaraju organizacije i strukture koje bi trebalo da im pomognu da lakše podnesu odvajanje od rodnog zavičaja porodice“. Danas srpsku koloniju čine: radnici, intelektualci, umetnici, sportisti i studenti. Za pedeset godina privremenog života, oni su gradili Austriju i Beč.
Bilo je to vreme ekonomskog procvata Austrije, pa su preduzeća raširenih ruku, dočekivala radnike sa naših prostora. Srbi i Jugosloveni su uložili u Austriju milijarde sati rada i kapitala, ali su izgrađivali i sebe. Mnogi od njih su uspeli da postanu bečka gospoda“. Beč je danas sa 200.000 hiljada Srba, glavni grad iseljenih Srba u svetu. Obeležavanjem 50 godina od masovnog radničkog doseljavanja Srba i Jugoslovena u Austriju, oživljene su istorijske priče o pet vekova, koliko srpski narod postoji u granicama austrijske države. Prvi poznati Srbin koji se naselio u Habsburškoj dinastiji bio je srpski plemić Pavle Bakić.
„Ova knjiga je naša priča o pet vekova seoba i pola veka privremenog srpskog života u Austriji“.
N.G: Osnivač ste i prva predsednica Austrijsko-srpskog kulturnog društva „Vilhelmina Mina Karadžić”. Recite nam nešto više o samom udruženju?
S.M: Austrijsko-srpsko kulturno društvo „Vilhelmina Mina Кaradžić“ osnovano je 30. oktobra 2019. godine u Beču. Društvo je ravnopravni član Zajednice srpskih klubova u Beču, od marta 2020. godine i ima sledeće ciljeve:
a) izgradnja mostova saradnje i kulture između Srbije, Austrije i drugih zemalja;
b) obogaćivanje kulturnog života;
c) negovanje komunikacije;
d) unapređivanje i građenje kulturnih i jezičkih veza između Srbioje, Austrije i drugih zemalja;
e) unapređivanje i negovanje različitih jezika;
f) promovisanje kulturnih i umetničkih vrednosti Srbije i Austrije;
g) organizovanje predavanja i sastanaka, izleta, diskusionih večeri;
h) uspostavljanje biblioteke;
i) organizovanje kulturnih događaja: čitanja, koncerata, izložbi;
j) organizovanje radionica i seminara;
k) transparentnost aktivnosti i dokumentacije;
l) organizovanje različitih takmičenja;
m) sprovođenje istraživačkih projekata, studija;
n) ponuda različitih prosvetnih i kulturnih aktivnosti za odrasle, decu i mlade;
0) sećanja na ličnost i delo austrijske i srpske književnice, umetnice i prevodioca Vilhelmine Mine Кaradžić. Više o platformi, aktivnostima i projektima, saznajte na sajtu Društva: www.minakaradzic.com.
28. juna 2021. godine otkrili smo spomen-ploču Mini Karadžić, na jednoj od zgrada u Beču, u trećem bečkom okrugu, u kojoj je živela. (Rasumowskygasse 22), odmah pored biste njenog oca Vuka Karadžića. Osnovali smo biblioteku koja nosi njeno ime, a nalazi se u prostorijama Zajednice srpskih klubova u Beču.
N.G: Da li su naši ljudi u Beču, Austriji aktivni u kulturnim zajednicama? Koliko su integrisani u društvo, politiku, tačnije na mestima sa kojih bi se mogao čuti njihov glas?
S.M: Po mišljenju austrijskih zvaničnika, mnogobrojna Srpska zajednica u Beču je izuzetno dobro integrisana. Neman nas, nažalost, mnogo u organima gde se odlučuje, pa bi zastupljenost u političkim partijama i učešće u političkom životu Austrije mogao da bude intenzivniji.
Dr Marko Lopušina i moja malenkost smo upravo završili rukopis o 50 godina postojanja Zajednice srpskih klubova u Beču. Nadamo se da će knjiga izaći do Vidovdana 2022. godine. Zabeležili smo sve one najvažnije aktivnosti iz oblasti folklore, sporta, kulture, koja su srpska udruženja i istaknuti pojedinci organizovali u proteklih pet decenija. Dotakli smo se i potrebe aktivnijeg učešća naše Srpske zajednice u celokupnom javnom I političkom životu Austrije.
N.G: Ovenčani ste mnogim nagradama i priznanjima. Neću Vas pitati koja od njih Vam je najdraža jer je sigurno svaka od njih zauzela posebno mesto u Vašem srcu. Koliko su one zapravo podstrek ili obaveza da budete još bolji i aktivniji u društvenoj zajednici?
S.M: Uvek se radujem novom priznanju ili nagradi, jer to je dokaz da ste na pravom putu i da je neko primetio vaš rad i zalaganje. Organizovala sam nekoliko projekata o razvoju dvojezičnosti i očuvanju maternjeg jezika u školama u kojima predajem maternji jezik u Beču. U tim programima su učestvovali: književnica Jasminka Petrović, aforističar Aleksandar Čotrić, pesnikinja Mirjana Bulatović, filolog i kaligraf Tatjana Janković, i mnogi drugi.
Bila sam ponosna što su austrijske školse vlasti nagradile ove projekte, a učenici su se radovali što su imali priliku da sa našim istaknutim piscima i poslenicima kulture, direktno komuniciraju u učestvuju u radionicama. Matica Srbija je takođe, primetila moje nastojanje da očuvam srpski jezik u rasejanju, pa su mi i te nagrade na srcu. Svaka nagrada obavezuje da se nastavi putem kojim se ide i da se postižu još bolji rezultati.
Trudim se da, moj doprinos očuvanju srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta u rasejanju, bude kontinuiran i dosledan. Na ovaj način želim da se, bar delimično, odužim voljenoj Srbiji, za sve što je uložila u moje obrazovanje. Jer, kako reče Vuk Karadžić, ako svako da koliko može, neće narod propasti. Više o nagradama i aktivnostima možete saznati na sajtu: www.svetlanamatic.com.
N.G: Kakvi su Vaši planovi u nekoj bliskoj budućnosti? Radite li na nekom novom rukopisu ili imate u planu promocije i druženja sa čitalačkom publikom, imajući u vidu da smo se svi uželeli takvih druženja obzirom na situaciju u proteklom periodu?
S.M: Dr Marko Lopušina i ja radimo na novom projektu. Naime, reč je o turističkom vodiču „Srpski tragovi u Beču“. Naša istraživanja su pokazala da u glavnom gradu Austrije danas postoji najmanje 50 (pedeset) srpskih mesta sa punim adresama, za koje naša i austrijska javnost treba da zna i treba da ih posećuje. Postoje srpski tragovi u Beču, koji nisu zvanično upisani i obeleženi. I nih treba da posećujemo, da ne zaboravimo da je Vukov Beč, grad i srpskog naroda.
Ova knjiga će biti vodič kroz srpski Beč. Ona je putokaz kroz kulturu sećanja na srpsko prisustvo u austrijskoj prestonici. Modernim rečnikom kazano – ovo je vodič do srpskih destinacija našim turistima, našoj omladini na ekskurzijama, ali i našim ljudima koji žive i rade u Beču.
N.G: Svetlana, mnogo Vam hvala na ovom, pre svega, veoma prijatnom razgovoru. Redakciji književnog i obrazovnog portala „Pokazivač“ bila je izuzetna čast imati Vas za sagovornika. Želimo Vam mnogo sreće i uspeha u životu i radu. Nadamo se ponovnom druženju i daljoj saradnji. Svako dobro!
S.M: Hvala Vama što ste mi dali priliku da za obrazovni portal „Pokazivač“ prikažem deo aktivnosti vezanih za razvoj i opstanak mnogobrojne srpske dijaspore u alpskoj prestonici. Redakciji i Vama želim mnogo uspeha u budućim poduhvatima.
Razgovor vodila: Neda Gavrić
