fbpx
spot_img

Gagine priče za decu i odrasle: Važno je da se smeješ

U sobi za igranje, bilo je puno babinih knjiga. Okružen knjigama, Uki je zavoleo knjige. Baba je  više od igračaka, volela Ukiju  da  kupi knjigice, bojice, bojanke, šarene papire. U ormaru, gde su bile knjige za odrasle, baba je izdvojila jednu policu za Ukijeve knjigice. Ponekad bi Uki i od svoje kuće donosio knjigice i stavljao na svoju policu.  I mama mu je kupovala knjigice i drugi dragi ljudi koji su ga voleli. Tako se vremenom, ta polica  punila, a broj knjigica povećavao.

Uki se prvo igrao sa babom, a onda bi rekao:

– Baba, hajde sada da mi čitaš.

Čitanje je bilo po utvrđenom redu. Uki bi sa police izvukao slikovnicu i dao je babi. Onda bi seo kod babe.

– Knjigice se čitaju u krilu – davno je baba rekla Ukiju.

– Zašto? – pitao je Uki.

– Zato što lako mogu da te zagrlim i zato što mi je tvoj obrašćič najbliži imogu lako da ga poljubim. – rekla je baba ozbiljno. Uki je to pažljivo slušao i dobro zapamtio. Od tada je to bilo glavno pravilo.

– Koju knjigicu želiš da ti čitam?

– Želim o Cerekalu.

Od svih knjigica Uki je najviše voleo da mu baba čita o Cerekalu.

Cerekalo je bio dečak koji je voleo da se smeje. Iz lepog, vedrog, sunčanog sela došao je u mračni grad gde su svi bili ozbiljni. Cerekalo je išao od jednog čoveka do drugog, od dece, učitelja, komšija, sudija, stražara i učio ih da se smeju. Kako su ljudi učili da se smeju, tako su postajali lepši, a grad je dobijao svetlije, šarene boje.

Babi je bilo mnogo drago što se Ukiju sviđa baš Cerekalo. Cerekalo je decu i ljude učio kako da im život bude lepši. Uz osmeh su sve mračne boje postajale svetlije, uz osmeh su sve ozbiljne stvari postajale lakše, a ljudi radosniji.

Baba nije čitala slova šta pišu; baba je gledala u slike i pričala po slikama. Pratila je da li Uki sluša i glasno pričala ono što je mislila da je važno. A važno je bilo da se ljudi smeju.

Smeh prija, smeh je zdrav, lep je svako ko je nasmejan…

Uki je svakog dana učio nešto novo, ali isto je tako bilo korisno i podsetiti se važnih stvari koje znamo, da ih ne zaboravimo.

Nikad ne smemo zaboraviti da se smejemo.

 

SMEH JE LEP, SMEH JE LEK

LEP JE SVAKO KO SE SMEJE LAKO,

KOME OSMEH KRASI LICE;

ZDRAV JE SVAKO KO SE SMEJE JAKO.

Dragana Kiklić
Jagodinka. Uživa da uči, ali dugogodišnja težnja ka znanju donela joj je samo "saznanje o neznanju". Ipak, trudi se da svaki put kad "od života dobije limun, napravi limunadu”.