On je tokom svoje bogate karijere gitariste svirao u bendovima: „Magično oko“, „Peđa D Boj“, „Viktorija“, „Neverne bebe“. Sada svoje virtuozno umeće prezentuje u bendu „Osvajači“. On je Bane Jelić, multitalentovani momak iz Beograda. Iza sebe ima pet solo albuma: „Put do srca“, „Universe“, „The Ultra Extreme“, „Srce zmaja“ i „East-West“.
Za početak ću Vas vratiti u 2005. godinu kada je jedan od najboljih svetskih gitarista Steve Vai nastupao u Srbiji. Poznato je da Vas je on pozvao kao gostujućeg umetnika. Kako gledate sada, sa ove distance, na taj momenat u Vašoj karijeri?
Mislim da bi svaki gitarista na ovoj planeti želeo da ima takav trenutak slave u svojoj biografiji. Osvrt na taj susret je jedan unikatan osećaj. To mi je bilo zaista posebno iskustvo u svakom smislu. Taj vajb na bini je magičan, čudotvoran. Nisam nikada tako nešto osetio, prosto sam bio u nekom bezvremenom stanju koje vibrira u svevidećem oku. Poslednjih par godina viđam neke gitariste u svetu koji imaju „jam session“ sa Steve Vai-jem u okviru „masterclass-a“. Sviraju na matricu neke određene teme ali po mom mišljenju to nije isti osećaj no kada ste na bini sa celim njegovim bendom (pred uzavrelom publikom koja je u ushićenju ili blagom transu) i velikim magom gitare. To je već nesto drugo, da kažem zahtevnije je. Poznato je da su početkom osamdesetih godina Steve Vai-a prozvali „đavolji gitarista“ (čak i pre poznatog filma „Crossroads“) pa sad zamislite da li je bilo potrebno imati hrabrosti ili smelosti izaći na binu, na njegov teren, u njegovu energiju, u njegov mikrokosmos „illuminatus” i toliku muzičku moć koju poseduje veliki mag Mr Vai. Meni on deluje kao David Koperfild na gitari. Čekam samo da li će na nekom koncertu još i da levitira ili pak poleti u vazduh pa da bude da se i to može pored svih vragolanija koje čini.
Radili ste mnoge pesme za druge. Između ostalog, potpisali ste se kao kompozitor, tekstopisac i producent albuma švajcarskog benda „Evolution“. Da li je teže iznedriti muziku i tekst za druge ili kada radite za sebe?
Meni je zaista svejedno što se toga tiče dal’ radim sebi ili drugome. Razlika je u tome što ako sebi radim instrumentalnu muziku to je dosta zahtevniji posao od neke druge muzike. Kada radim kao kompozitor, tekstopisac, aranžer ili producent za druge muzičare ne osećam nesigurnost, imam samopouzdanje u svoje transformacije. Na tom terenu sam možda kao glumac. Lako menjam ulogu, naravno u zavisnosti šta se od mene traži, koji stil muzike. Ponekad se osećam kao kameleon (smeh). Volim kada ulazim u posao muzike sa kojom nemam iskustva. Volim izazove. Nekako me to inspiriše ne bi li uvideo gde su mi granice. Radio sam od dead metala do narodnjaka. Imao sam samo jedno iskustvo za jedan narodnjački projekat upravo u Stockholmu. Bilo bi bolje i isplatljivije da sam u tim vodama ali umetnost vreba iza svakog ćoška moje duše i srca, tako da tu nema mesta za šund i kič koji nas ovde u Srbiji preplavljuje i zato odavno ne gledam televizor jer šta pametno se tu danas ima za videti i čuti.
Da li je talenat ili rad faktor uspeha i u kakvoj su interakciji talenat i rad?
Talenat se pojavljuje već u samom detinjstu. Roditelji bi trebali da osluškuju impuls deteta šta to ono nešto radi, dal’ ta deca pevaju dal’ igraju ili nešto sviraju, zamišljajući od šerpi i tanjira da su bubnjevi, od metle da je gitara, tu sve počinje. Ako se talenat razvije, naravno da je rad izuzetno važan i samo u tom sklopu talenta i velikog rada sa velikim odricanjem se može nešto kvalitetno očekivati. Ima i treća stvar, a to je biti na pravom mestu u pravom trenutku ili imati kako se to kaže „imati sreće“ ne bi li se uspelo. Izuzetno je važno i to kako sebe plasirati posebno danas kad je mladim muzičarima teško da urade nešto sa svojim materijalima iz razloga što je sve manje diskografskih kuća koje žele rok, džez, fusion, blues, heavu metal itd. Svi gledaju isto, u profit u komercijalnu muziku ili „plati sve sam pa sviraj ako imaš gde i kome“. Mi smo ovde anatemisano-eliminisano stado od strane društva i sistema zato nije ni čudo što ide onaj stari slogan: „Narodnjaci su zakon“.
Iza Vas je dugogodišnji, briljantan rad na solo albumima. Svakako treba napomenuti vrlo specifičan album „The Ultra Extrime“ na kom se nalaze obrade dela ozbiljne muzike: Paganinijevi kaprici, „Bumbarov let“ Nikolaja Rimskog Korsakova. Ovaj album je objavljen tek nakon jedne decenije…
Paganinijevi kaprici i ostala dela su snimana na običnom kasetofonu. Taj materijal je čekao na kasetama sve dok mi 2003. godine par prijatelja nisu rekli da bi to bilo sjajno i značajno da se prebaci na cd i prezentuje u javnost. Mislio sam: „Ko će da objavi te nebuloze za ovu zemlju sa nikakvom produkcijom?“ Međutim, 2004. godine, rešio sam da odštampam jedan manji tiraž. Ovaj cd mi je jako drag i poseban iz razloga što su tu snimci od 1984. do 1994. godine. Izabrao sam od svega nasnimljenog na kasetama meni najzanimljvije instrumentale, posebno Paganinijeve kaprice koji su odsvirani u jednom dahu bez pauze. Na primer: „Perpetuum mobile“ ili „Bumbarov let“, nemaju nigde pauze kao i neki drugi kaprici pa i moja dva kaprica jedan u „staccato“ a drugi u „arpeggio“ tehnici. To je jako teško svirati na gitari a potom da bude čisto, brzo i u violinskom maniru. U muzičkom studiju se daje mogućnost lepljenja nota tako da je samim tim i lakše jer ne mora iz cuga da se svira kao na koncertu ili ovako snimanje na kasetofonu. Iz tog razloga u umetnickom smislu mi je ovaj album od velikog značaja. Bilo bi mi drago da se nađe neko izdavaštvo i ponovo objavi re izdanje mojih instrumentalnih albuma koji će se ponovo naći u radnjama zarad starih ili novih ljubitelja instrumentalne muzike.
Ono što je najsvežije jeste album „East-West“ koji je objavljen prošle godine. Recite nam nešto više o ovom albumu i kako ga je publika prihvatila?
Album „East West“ je sniman 2003. godine u Beogradu i iste godine je završen. Ovaj instrumentalni projekat nije našao odziv od strane diskografskih kuća za sve te godine kao i svaki moj album, čak imam i jedan koji nije objavljen a snimljen je 1997. godine. Tek decembra 2015. godine rešilo se to nezgodno pitanje od strane „Take It Or Leave It Records“. Sreća što je produkcija urađena veoma dobro pa ne podleže kritikama jer je starijeg datuma. Ne znam kako je publika prihvatila album jer ne postoji nikakva reklama niti spot osim facebooka i youtubea. Nisam dobio adekvatne uslove od moje diskografske kuće za taj album i šta reći? Žalosno je baviti se instrumentalnom muzikom u Srbiji. Od 1990. godine je u muzičkom smislu naišao talas koji narasta sve više i nezaustavljivo. Talasi „shund“ muzike bez identiteta, karaktera, morala i etike. Sve je to da kažem sveglasno ozbiljan muzički promiskuitet.
Može li se kod nas živeti od instrumentalne muzike?
Ukratko, NE MOŽE!
Kako doživljavate muzičku scenu u Srbiji?
Ukratko, NIKAKO! Čast malobrojnima.
Ono što svakako treba napomenuti jeste da su kod Vas izraženi uzajamni odnosi i prožimanja različitih vrsta umetnosti. Književnost i slikarstvo su pored muzike Vaše velike ljubavi…
Još kao dete ili tačnije sa petnaest godina pisao sam prve proze i poezije pa i prvi roman sa kojim nisam daleko odmakao, ali tu je sve počelo. Kroz ceo svoj život pisao sam svašta ne računajući tekstove na muziku već tako razne prozne priče i poeziju, ali nekako nisam imao dovoljno vremena da se tome posvetim profesionalno kao poslednjih godina gde mi je život sav u knjigama raznih pisaca, dramaturga i pesnika. Napisao sam knjigu u prozi i poeziji. Spremna je za objavljivanje, međutim, zbog stila i nekomercijalnog izraza ponovo dolazim u problem sa izdavačkim kućama koje me odbijaju jer ne pišem banalni realizam, ljubavne serenade ili erotične priče, ulične, narkomanske, garažne ili političke trendove za narodne mase, već se obraćam zahtevnom čitaocu koji ima istančan ukus za umetnost i pati od mesečarenja i zaumnog uranjanja u slike u epifaniju. Koji ima istančan sluh i zvuk proze. Kao i u muzici moje je da stvaram pa makar sve što sam do sada napisao niko ne objavi, mada verujem da će doći čas pravih ljudi od sluha, mudrosti, pameti i istinskog znanja, a ne onih koji su zaseli u fotelje po osnovu političke veze ili klanova kako u književnosti tako i u muzici. Naravno da postoji odavno program za zatupljivanje naroda (ili hladni rat kroz kulturu). Izgleda da se sa nama moćnici novog svetskog poretka odlično zabavljaju. Ne želim da se osećam kao zec koga vuku za uši jer je to u trendu. Imam svoj mali pobožni svet i ne želim da ga menjam. Što se tiče slikarstva, majka mi je slikala pa sam od nje povukao taj gen, a od oca muziku. Ranijih godina više sam slikao ali imao sam i jednu lošu naviku da sve što naslikam bacim u kantu, ponašajući se kao nezadovoljno dete. Postoji na mom facebooku par davnih radova koji se mogu videti. Oni su urađeni u različitim tehnikama. Sada me značajno zanima nadrealistički izraz kao i u književnosti sa dodacima simbolizma, futurizma pa i dadaizma. To bi bio u stvari spoj raznih stilova, tačnije neki „fusion“. Slikarstvo, književnost i muzika su tesno povezani, zato vidim sve to kao fuziju u izražaju i promatranju sveg umetničkog oko mene i u meni kao u ognjenom ogledalu. Mislim da ću se za nekoliko godina slikarstvu posvetiti dosta ozbiljnije, za sada sve vreme mi uzima muzika i književnost.
Šta biste poručili čitaocima portala „Pokazivač“?
Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili praporac koji zveči.
I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.
I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.
Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,
Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu,
Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,
Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.
Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati.
Jer delimično znamo, i delimično prorokujemo;
A kada dođe savršeno, onda će prestati što je delimično.
Kad bejah dete, kao dete govorih, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kada sam postao čovek odbacio sam što je detinjsko.
Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bejah poznat.
A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav.
