fbpx

Ruže i trnje

Autor: Snežana Kujundžić
Autor: Snežana Kujundžić

Oduvek sam se divio tvom skladu
Tražeći u molitvama za tebe blaženstvo,
Slično zvuku koji budi osuđeniku nadu
Znam da si ti moje savršenstvo.

Tih ko suncokret okrećem srce suncu
A ono me greje očima nalik na tvoje,
Ko grč za slobodom na usni beguncu
Ti nestaješ stapajući se u nebeske boje.

Suludo je meriti vreme ako te nije,
Čemu rođendani i patetika slave,
Bolje se roditi kao drvo iznad provalije
Nego hodati bez tebe, srca i glave.

Otuda nije čudo što ovako suludo gorim
I pepeo sebe rasipam ko rane,
Ako se u nekom času ponovo stvorim
Voleo bih da budem cvet ili lane.

I zato baš volim obljesak tvog lika
I drhtaj kad mineš niz misao laku,
Kao usred leta od jelena rika
Uhvaćena čežnjom u mom raskoraku.

Ne žalim što nije potrajalo duže
Nisam imo ništa osim jadne prnje,
U krvi sam za te zasadio ruže,
A sebi sam večno ostavio trnje.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.