Neki brodovi tonu… O, sudbine li gnusne!
Izjutra, u pet sati, tvoj parobrod zastrada.
Torpedovan i smrvljen, talas palubom pljusne,
i vrisak nasta svirep, strahota umom vlada!
Još Sunce nije niklo, tek huči slana voda,
zgrudvana krv i telo utopljenika pluta.
Morskim peskom, tamninom, eh, duša tvoja hoda,
nadomak Krfa usud svetle kosti proguta!
Ispredalo se posle… Miran kako si bio!
Bez trunke bola, strepnje, zatanjo u dubinu,
i da si usnom lednom niz dno svoj grob ljubio,
gledajući kroz vodu na zvezdanu visinu!
Ćerka požarom strada… Sin nakon rata gine,
pesniče brodolomlja – sanjaru večne tmine!
SM, Pariz, 17.11.2014.
