fbpx

Spomenka Denda Hamović: Mirisi detinjstva

Na livadi bezbrige detinjstva
Bukti cika i graja dečija
Baka zlatne kukuruze peče
Na osmehu iz crvenog žara

Noge bose po livadi trče
Čudi se crno oko Šarulje
Leno preživa i ne haje
Za strku dečije vragolije

Garov lepi blistave je dlake
Oko budno prati cike zvuke
Ništa njemu da promakne neće
I kad gladno melje koske slatke

Riđani rone nozdrve u zobnice
A ovce i koze ćudljivice
Sa brda lisnatog mekeću i bleje
Brste iz kamena sve slasno izraslo

Mirišu šljive ‒ stabla otežala
Dečije ruke grle ih željama
Šljive beru, madžarke uzrele
Sliva im se slatki sok niz ruke

Jabuka zrela ljutne se malo:
Hajde do mene ‒ sočna sam jako
Noge bose grabe do krošnje jabuke
I svi beru medene rumene voćke

U stogu složeno seno drema
Kiše se plaši ‒ vidi da vreba
Zove: Odmorite kod mene malo ‒
Virnu sunce, na jastuk mi palo

Uglas vičemo: Ne, nećemo
Tu se miševi šepure, sivci hitri
Jer je naša lenja crno – bela Mica
Odlučila da im bude drugarica

Orah je starina ozbiljna, mudra
Ciku i graju sa livade posmatra
Osmehne se borom neprimetno deci:
Leto prolazi nam, veselo poteci

Kukuruzi pečenci prste oprlje
Hitro se u sok mlečni zariju zubi
I zacrne se bradice dečije
Oči kao zrake sunca užagrile

Baka crnu maramu popravlja
I posao novi draga ruka ima
Mesi hleb da nahrani mališane
A stavlja pod sač i krtole cele

Decu hrane bakine ruke vredne
Muze krave ‒ kofe pune varenike
Ništa slađe nema od pune sinije –
Proje, prijesnaca, sira, kajmaka

Petrolejka žmiri, noćni je mir
U krilu bake svi mi skupili se
O životu davnom da nam priča –
Mazi po kosi radoznale glave

Mirna je noć i petrolejka gori
Bake naše krilo meki jastuk je
Grli glave plave i garave
Iz oka joj suze tople liju

Protekoše godine – kukuruza nema
Šljiva modra tuguje, grane joj suve
Jabuka se rumeni, ali srećna nije
A od oraha mudrog osta samo panj

Sećam se detinjstva, srećnih mirisa
Kriške hleba domaćeg s koje curi med
Snela Belka jaje, pijem ga još toplo
Sad u srcu veje – prošlo je… prošlo…

Bake moje nema ‒ drago oko sneva
Greje mi dušu nežno na nju sećanje
Domaći hleb mesim a u srcu sunce
Miluju mi kosu bakine ruke

Bajno je sećanje na selu školski raspust
Radost prirode – života za dete gradsko
I betona sivilo rascvetaju mi žarko
Srećne mirise duša udiše i pleše

Na balkonu cveće sadim ‒ livada je sunce jarko
Drage davne senke u zrakama sunca zablešte
I zvučne slike sela iz daljine čujem dečije
A dan zori ‒ nedra mi svoja raskrilio bela

Grlim dan i cveće moje raznobojno mirisno
Al’ poželim da sam Žar ptica, da raširim krila
I livade zrele sreće mog detinjstva obletim
Žive još u sećanju i mašti ‒ život mi greju

Nikolaj Bogdanov – Belski

Spomenka Denda Hamović
Spomenka Denda Hamović
Rođena u Mostaru gde je odrasla i školovala se. Prve pesme su joj štampane u mostarskom listu „Sloboda“ još u osnovnoj školi, a posle dugog perioda pisanja samo za svoju dušu pesme i priče su joj objavljivane u književnim časopisima, novinama, međunarodnim zbirkama, poetskim sajtovima, portalima, zbornicima, leksikonima. Zastupljena je i u antologijama savremenih pesnika 21. veka, a pesme su joj prevedene na ruski, bugarski, engleski i francuski jezik. Objavila je nekoliko zbirki pesama. Od 1992. godine sa suprugom Dragoljubom i ćerkama Marjom i Tihanom živi u Beogradu.