fbpx

Šta to beše Bioskop?

Osamdesete. Lagana šetnja, pogled u plakat i poseta jednoj od mnogobrojnih projekcija. Biletarnica, papirna karta, numerisana sedišta. Vratar sokolovih očiju lagano cepa kartu. Ulazak u slabo osvetljenu salu ispunjenu zvucima disko muzike. Gašenje svetla, špica……..iluzija.

Užitak iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec pa sve do devedesetih kada su skoro potpuno izumrli.

Novi milenijum. Neki su i preživeli promenivši svoje preklopne stolice u udobne fotelje, poneke i sa motorima koji ih pomeraju, greju i tresu. Okružujući zvuk, trodimenzionalna slika i obavezne naočare. Nova je i malobrojna publika, nestrpljiva i zagledana u skrinove svojih fensi telefona. Na biletarnici plaća plastikom sve u žurbi. Gašenje svetla, lagano ljuljanje fotelja, špica ………….iluzija.

Stan. Lcd 32 inča, pogled na policu sa filmovima, biram i postavljam disk u plejer, udobno zavaljen lagano pritiskam tanani taster, gasim lampu, špica……iluzija. Na programu stari, spori film. Uvod, zaplet, rasplet i kraj. Primećujem scenografiju, rasvetu, izraze lica. Potpuno nesvestan vremena. Patim, nadam se i radujem. Strepim, osećam i volim. Emocije mi zatvaraju oči, puštaju suze ili izazivaju smeh. Sećanja naviru i vode ponovo u iste bioskope pune avantura, komedija i drama. Vode u vreme u kome se premijera nestrpljivo iščekivala i planirala kao i mesto koje je udobnije od drugih, u kolone istomišljenika koje su nemo posmatrale. Flaš Gordon, Supermen, Top gan, Volstrit, Nacionalna klasa, Pejzaži u magli, Komandos, Amadeus, Roki, Indijana Džons, Moja afrika. Vode i u muzej kinoteke na projekcije remek dela prohujalih vremena u doba kada ton nije bio deo filma za razliku od gledalaca. U vreme kada se zvuk projektora čuo u pozadini a svaka trunka prašine videla na platnu i snopu svetlosti koji se iz prozora za projektor piramidalno širio ka platnu. U vreme kada je jedini pravi cilj filmske umetnosti bila umetnička a zarada posledica za razliku od ovog, obrnutog u svemu pa i u tome.

Sećanja oživljavaju ukus prvih poljubaca i nežnost dodira usana u mraku bisokopske sale u kojoj udobnost nije bila prioritet a sreća dragocenost.

Još uvek se nadam da će se neko od bogatih novcem i duhom dosetiti da ponovo otvori neki od potpuno zapuštenih bioskopa i vrati nas u vreme kog se rado sećamo obnavljajući tradiciju srećnih vremena i da ćemo projekciju započinjati dodirom ruke voljene a ne daljinskog upravljača.

Miroslav Lj Ranković

Foto: Miroslav Lj Rankovic
Foto: Miroslav Lj Rankovic

Miroslav Lj. Ranković
Miroslav Lj. Rankovićhttp://iskreno.win/
Slikar, fotograf, pisac, pesnik i… neko ko voli čitavim bićem...