Često kada mi se javi neko tužno lice preko interneta
Imam potrebu da ga radujem i usrećim
Koliko god da ne poznajem nekoga
Fotografije puno daju i odaju
Crte lica, pogled, stav…
Osetiš šta treba da kažeš i pokažeš
I tom nekom bude bar malo lakše
Oseti da nije sam
I mene kada opali usamljenost po glavi
Maštam o toplini doma gde me prihvataju
O tome da bar mogu da sedim pored nekoga
I slušam razgovore, obične, ljudske
Ali razgovore a ne buku bez imena
I uživam u mirisu hrane na stolu
I posuđu poređanom za više osoba
Kao u mom detinjstvu
Nema već odavno više osoba
Samo jedna jedina
Koja sama sprema, leže, budi se…
I to ponekad zna da bude dobro za umetnost
Približi te sebi
Ali ne baš najbolje za život
Udalji te od ljudi
Prave emocije su uvek te koje trpe
Emocije koje bi da grle, miluju i vole
Emocije koje bi da raduju i slave
U noćima kada sam posebno usamljen
Kao u ovoj večeras
Znam da nisam jedini
Ali samo svoju samoću mogu da osetim
Tuđe naslućujem, predosećam
Ali samo svoju živim
Valjda zato i imam toliku potrebu da mislim na druge
I pomažem drugima
Samo zato što je malo ko brinuo o meni
Samo zato što znam šta znači biti izgubljen
Sve to vremenom stvori prazninu koju malo šta može da popuni
Osim nečije pažnje i osmeha
Osim nečijeg prisustva i topline
Koja najčešće izostane onda kada je najpotrebnija
Posebno večeras
I ne samo večeras
