Čitavog života je trčala za druge.
Deca, posao, podizanje kuće.
Mali milion obaveza.
Obriši, skuvaj, operi, očisti, uzmi, vrati, čekaj, isprati…
Stalno neko dolazi.
Stalno neko odlazi.
Idi radi, vrati se.
Mnogo rada, malo mira.
Mnogo davanja, malo zahvalnosti.
Onda je saznala da ima rak.
I sve joj je stalo.
Osetila je da je mnogo šta uradila pogrešno u životu.
Sada bi drugačije, ima li vremena?
Deca porasla, otišla svojim putem.
A ona, sama, sa mužem.
Htela bi da vrišti, plače, svađa se.
Htela bi, ali kao da joj ponestaje glasa.
Sramota je pojela snagu.
Nemoc suštinu.
Bila je ubeđena da je dobila sve borbe, onda je saznala da je čeka najveća.
Pre je imala strah od života, sada od smrti.
Pre je nevolje podnosila sa nogu, sada mora da se suoči.
Svašta joj je prolazilo glavom.
Greške koje je pravila.
Da je Bog kažnjava.
Krenula su preispitivanja.
Nema odgovora.
Nema juče, samo sutra.
Odlučila je da se bori, ali, pošto su je sve te godine slomile,
nekako i dalje nije sigurna da može…
Ćuti o problemu koji ima.
Sramota je.
Nemoj da sazna komšiluk.
Šta ako joj opadne kosa?
Šta ako je bude stid od dece?
Navikla je da bude najača i pruža podršku.
Više da podrži, nego da nešto traži.
Svi, pa ona, nikako u centru pažnje.
U njoj je sve pomešano — razočaranje i bes,
ljutnja i nada,
potreba da sve promeni iz korena i potreba da se pusti i prepusti.
Svašta joj pada na pamet, ali ništa dovoljno jako da je pokrene.
Svima bi da kaže, a ne bi niko da zna.
Vodi razgovore koje niko ne čuje.
Čita na internetu.
Svuda je, a nije nigde.
Šeta gradom, skriva pogled.
Kao da očekuje da svi ljudi znaju šta je muči,
a oni je ne primećuju.
Sve je isto, samo ona nije ista.
Ima problem koji niko ne vidi.
Ne bi da podiže paniku, ne bi ništa.
Htela bi samo saosećanje.
Nije navikla da prima ljubav.
Kada god bi je neko pohvalio,
menjala bi temu.
I kada bi bili uz nju.
ne bi bili sigurni da je iskreno.
Zna ljude oko nje i njihovu prevrtljivost.
Ne bi da bude žrtva.
Ne bi da je sažaljevaju.
Zato ćuti, skriva se,
I, ako nekome prizna, moli da ne kažu nikome.
Biće sve dobro, ponavlja.
A šta ako ne bude — javlja se u njoj drugi glas.
I tako, od danas do sutra, u čekanju operacije.
Veruje u doktore.
Veruje u Boga.
Veruje u trista čuda koja joj padaju na pamet.
A onda pomisli da su to sve gluposti,
i da sve zavisi od nje.
Gleda život oko nje, ljude.
Sve je isto, sve je prokleto isto.
I to je ono što je boli.
Što se njena bol ne oseća.
Drži je u sebi, umesto da je pusti.
Vrišti, plače, šta god.
Samo da je pusti.
Umesto da se oslobodi,
ona teši druge.
Večito nečija majka.
Večito nečija podrška.
Nikada svoja.
Sada njoj treba sve to.
Da li će da joj vrate?
I da li će da shvate koliko joj je teško?
Ili će sve to da vide kao nešto normalno,
kao deo života,
kao nešto što se dešava.
Ali ne njima.
Plače, zaključava se u toalet, odlazi u kuhinju, sedi tamo satima.
Traži izlaz, traži negde da ode, a nema gde.
Svoje telo nosi sa sobom.
Svoju bol.
Dok ponavlja: biće sve dobro.
I ispija nešto pred spavanje,
samo da se što kasnije probudi sutra.
Ovog danas joj je previše.
Bolest joj je rekla ono što ona nije:
stani, odmori, diši, sačekaj.
Bolest joj je rekla.
A šta je ona sebi rekla?
