fbpx
spot_img

Tode Nikoletić: Stope

rts.rs
rts.rs

More ima tvoje ruke
Kad zašume talasi u kasni čas.
Da li to školjka pušta zvuke,
Il vetar odnekud šalje glas?

Trepere valovi ko zlatna lira
I nežnošću sećanje tope,
Na mesečini pena spira
U pesku tvoje male stope.

Ko puž mokar i sasvim slan
U udubljnju tražim spas
Pa zamišljam da je stopa dlan
I postelja samo za nas.

A onda sve s talasom ode
U tamnu plavet i čudan sklop,
Pa krik galeba srce ubode
Ko sa svetionika svetla snop.

Veče potonu u crno more
Valjda od tuge, il šta ga znam,
Od smrti ima uvek gore
Biti bez tebe i biti sam.

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.