fbpx

ШУМАДИЈСКИ АТЕЉЕ: Радиша Миловановић Кале – Спортиста, педагог, пејзажиста

01

Радиша Миовановић Кале рођен је у зодијачком знаку јарца 14. јануара 1946. године у селу Пајазитову код Крагујевца, од оца Адама и мајке Миланке. Крсна слава породици Миловановић је  Свети Јован. Супругу Радмилу оженио је 1987. године и са њом има сина Филипа.

Похађао је Основну школу “Мома Станојловић”, завршио ВИШ одмах додао све испите за гимназијско градиво да стекне право уписа на факултет. Уписао је ДИФ на коме је дипломирао 1975. године. За време студија радио је у Одељењу за спорт и рекрацију при „Застави”. После дипломирања радио је као наставник у  ВИШ-у и школи “Вук Караџић”. У пензију је отишао 2005. године.

Поласком у средњу школу 1961. године учлањује се у атлетски клуб Раднички Крагујевац. Младог атлету узима под командну палицу тренер Влада Луковић, легенда крагујевачке атлетике. Резултати стижу одмах, већ 1963. године Радиша постаје првак Југославије у јунирској конкуренцији у две дисциплине, у петобоју и скоку у даљ. Постаје репрезентативац 1965. године у дисциплини 400 метара препоне. Највећи међународни успех постиже ма међународном митингу „Бориса Ханжековића” 1975. године у Загребу истрчавши 53,7 секунди у дисциплини 400  метара препоне. Лични и клупски рекорд још је увек је најбољи резултат Шумадинаца.

 „Очекујем да Бекрић ове године обори мој рекорд, али мило ми је је што је мој резултат оволико траје. На Балканским играма у Инстамбулу 1977. године освојио сам пето место у финалној трци. Био сам трећи до задње препоне, коју сам закачио и покварио пласман. Окачивши шпринтерице о клин радио сам као тренер у Атлетском клубу Раднички две сезоне. Привукао ме је фудбал и преко десет година радим као тренер са фудбалерима „Заставе ” и „Сушице”, у тандему са директором моје школе Драганом Милошевићем као тренером. ФК Сушицу  смо заједничким залагањем увели у Другу лигу. Ту сам опет преломио!

Све то остављам и враћам се 1980. године првој љубави сликарству. Имао сам талента од малена. Увек сам се истицао као цртач у школи. У четвртом разреду сам урадио аквареле за цео разред и сви смо добили петице! Пуном снагом осамдесетих година прошлог века напредујем ка занату и уметности, уписом у Ликовни студио Застава.  Упознајем многе крагујевачке сликаре, пре свега Ранитовића и Рашу Стевановића. Ранитовић ме је био први учитељ, научио ме је све основне ствари у сликарству: шта је перспектива, шта је валер, шта је равнотежа на слици. Да не би био наиван сликар, купио сам многе књиге и проучавао их.

Следећу фаза мога учења је дружење са Радмилом Рашом Стевановићем, који постаје мој ментор. Под његовом комадом и вођен његовом енергијом и нарацијом провео сам пет година у Рашиној школи пејзажа. Доживети пејзаж је највећа школа за уметнике пејзажа као што сам ја! Ишли смо поред река, потока, по селима, лети и зими. Ништа нас није могло спречити да се бавимо сликарством. Имали смо много лепих доживљаја. Јуриле су нас змије, пуцали су ловци на нас и у штафелаје. Били смо упорни у трагању за новим инспирацијама. Зими смо прво разгрнули снег, запалили ватре и грејали руке које су се мрзле и сликали.

 Учланио сам се у ЛУК па у друштво “Црњански”, Ђуро Салај у Београду.

Имао сам шест самосталних изложби у Крагујевцу, пет у Београду и преко сто колективних изложби у земљи и иностранству.

Моје слике траже доста колекционари у Крагујевцу, као што су: Вуловић, Звонко Бизон, Вита Здравковић, или покојни Веља из Позоришта. Мој  строги критичар,  поред мог ментора Раше, је и моја супруга. Највећи је ипак мој син Филип, он све види а и сам воли да слика!

У школи “Вук Карџић” урадио сам мурале у музичком кабинету, трпезарији и ходницима. Мало су то биле дечије слике, зека и меда, озбиљнији рад је трпезаријски сто са воћем и четири годишња доба”, за „Показивач” је рекао Радиша Миловановић, атлетичар, тренер, педагог и сликар.

 Најдража му је прва нграда у животу из Београда 1985. године:

„Прва награда за пејзаж уље на платну „Гружа”.

Специјалну награду за допринос сликарству добио је годину дана касније 1986. године за уље на платну „Житно поље” на такмичењу аматера Србије, а  1990. године добио је  Другу награду у Београду  за уље на платну „Цвеће”.

Планови су му велика изложба у Крагујевцу, за које је већ спремио педесетак радова чије прво виђење ће бити на нашем сајту.

Атеље уметника је у сутурену породичне куће у улици Јована Ристића број 260 у насељу Бресница.

04

 

03

 

05prva

 

06 specijalna

 

07druga

 

08

 

09

 

10

 

11

 

12

 

20

 

13

 

14

 

15

 

19

 

18

 

17

 

16

 

02

Miloš Ignjatović
Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.