– poema o Erosu i Tanatosu –
U zoru što miriše na mladost,
kada kapi rose u sebi nose svetlost,
kada telo buja i sve je pupoljak što se otvara,
stiže Eros bosonog, razigran, da te zarobi dlanovima nežnosti.
Smeje se sa prolećem
iz svakog lista,
upućuje te na puteve bez granica.
Prati ga roj čežnji,
a on, ne govori – već zrači:
toplinom dodira,
uzdahu u srcu poludelom
i pogledu koji se ne zaboravlja.
On je misao pretvorena u želju.
On je dah između reči.
Vreme u tom susretu postaje igra,
a telo-hram u kom se ljubav slavi.
Ali…
U senci godina bliže smiraju klonuća,
Eros bledi, dok Tanatos stiže,
sa krilima od šumaglice i mraka.
Hod mu je tišina, podsećanje na istinu-
da samo smo gosti u trošnom telu.
Šapuće da vreme ističe..
Ali, ne da oduzme, već da nas vrati iz oblika
u svetlost, u simfoniju sfera,
utkanu u Božansku promisao.
Eros i Tanatos-dva lica iste sile.
Jedan-početak iskre,
drugi-povratak izvoru!
Obojca saputnici u jednoj
beskonačnoj pesmi o životu
što liči na ples senke i plamena.
Dar od svetlosti, ne da traje,
već da BUDE!
Sve što je rođeno nosi pečat Boga,
ništa nestaje, već se preobražava.
Zato, živi-sa verom, istinito, srcem.
Kad poslednja iskra nestane iz tela, ti ćeš biti zora
u drugačijem svetu.
Jer, mi smo iskra Božanskoga htenja
-kroz ljubav,kroz smrt-
u beskraju što traje.
