fbpx
spot_img

Svetlana Janković Mitić: Predrag Kisa Kisić i misterija Sofije Poljanski

Predrag Kisa Kisić i misterija Sofije Poljanski

Misli kao valovi, sustižu jedna drugu, treba ih odenuti u sklad reči, kako bi se analiziralo čudesno stvaralaštvo Predraga Kisića, pa i to samo delimično, zbog mnoštva poruka i tema spoznajno razuđenih u reke i rukavce u kojima se transcedentalno meša sa stvarnošću na takav način da se stiče utisak da je pesnik zapitan i zbunjen ne samo svetom, već prvensteno sopstvenom suštinom, sada kada mu se čini da njegovi dani ,,trule na strnjištu“, bez Sofije Poljanski, žene u čijim očima počinje ,,jedan svijet“, zbog kojeg pesnik, kako sam kaže, piše ,,ludačke“ pesme. Ali, to je samo eufemizam za pesme koje su preplavljene ljubavlju u formi triptiha ( u slikarstvu slika u tri dela, u ovom slučaju- tri idejno povezana umetnička dela). Naslov prvog je ,,Šta je sve stalo u oči Sofije Poljanski“, a drugog ,,Neveštstvena“, kovanica koja se teško izgovara, baš kao što je teško ući u komplikovan svet mladog pesnika i Sofije Poljanski , žene koja je ,,prije trideset godina odlučila da trpi i danas još uvijek živi u svom istom bolu.“ I treći deo ,, O Sofiji Poljanskoj“, zapravo maglovito razrešenje enigme njene ličnosti.
Motiv očiju u našoj ljubavnoj lirici nije ništa novo, setimo se samo Vladislava Petkovića Disa i njegove pesme ,,Možda spava“, sa dragom koja ,,možda spava sa očima izvan svakog zla“…međutim, u toj pesmi je žena fluidna, data samo u naznakama, ali bez sumnje s ljubavlju koja na kraju prerasta u nešto vanvremensko, jer je u pitanju najjače ljudsko osećanje, iskonska potreba svih nas. Iskonska je to potreba i Predraga Kisića, ali su u ovoj pesmi oči Sofije Poljanski kao filmsko platno i na njemu putevi odlaska i povratka, a možda i onaj koji će omogućiti pesniku ,,da se vrati sebi…“ Enigma je ono što, pored oproštaja, senči njen pogled ranjen njegovim „sagriješenjima“. I uzalud ,,vrijeme mjeri ponavljanjem njenog imena“, jer se nije usudio da sazna šta je to što nju najviše boli. Slutnja neminovnog od čega je nemoguće bežati i što se može desiti, podseća pesnika na detinjstvo koje se zbog rata kao više sile, pretvorilo u ,,trule jabuke“. Jaka metafora za sadašnji osećaj nemoći pred iskušenjima koja se dešavaju i mogu da unište saglasje duša onih koji se vole. Kulminacija prvog dela triptiha je u svojevrsnoj samoosudi, katarzi koja je daleko od očišćenja duše, naprotiv:

,,Nešto slično će se desiti i sa očima Sofije Poljanski
Nešto će pregaziti blistavost njenu
Nešto će zauvek ugasiti izvor iz koga sam rođen
Oči moje Sofije Poljanski sam ja ubio
Onoga dana kada sam odlučio da je napustim
Uzalud rastu rijeke, više neću bježati
Uzalud počinju putevi, zauvijek sam izgubljen“

Drugi deo triptiha ,,Neveštastvena“ na početku obiluje upotrebom potencijala (mogući način, služi za iskazivanje mogućnosti, uslova i želja da se neka radnja vrši ili izvrši).Pesnik se obraća samom sebi, nabrajajući šta bi sve mogao, ,,kada bi svoje prste naučio da budu kao oči“, dovodeći na jedinstven način do spajanja čula dodira sa čulom vida:

– Mogao bi da vidiš ispod kože
– Da se zavučeš ispod nečujnih milovanja
– Tvoja ruka negdje na rubu neke površine
Mogla bi da osjeti davna tuđa doticanja

Ali, neosetno i kroz dalje nabrajanje, Predrag Kisić vešto odvodi čitaoca u transcedent, duhovno, ali i dalje sa primesama najbolnijeg iskustva njegovog iz rata, rata koji kao da za njega nikad nije ni prestao:

– Ali ako oči svoje naučiš da budu kao duša tvoja
Mogao bi da vidiš daleko izvan ovog svijeta
Mogao bi da dokučiš vijekove koji se još nisu dogodili
Mogao bi da vidiš kako se ljubav rađa poput svjetlosti
Kako izranja iz ništavila i osvaja predjele

– Da tamo vidiš kako izgledaju pravi ratovi
Da oslijepiš od bola, da pukneš od nepravde

Ili metafizika u kontrastu:

-Jednog jutra bi mogao da osvaneš kao cvijet
– A mogao bi i da se probudiš mamuran od stvarnosti
Ili da osvaneš kao ruševina, kao zaborav

Kao da je u pitanju stihovano ispovedanje, naučio je ,,svoje noge da prate njegove snove“, da uspe u životu i ,,poraste u viječnost“:

– Ja sam učio moje riječi da postanu djela
Učio sam svoje misli kako da stvaraju
Tada sam počeo da pišem, prstima, očima
Nogama, kostima, srcem, zubima, krvlju
Sad učim želje da postanu vrijedne kao mravi
Učim sebe kako da porastem u vječnost
I čekam, da jednog jutra osvanem neveštastven

Tok misli o stvaralaštvu i smislu života, poeta prekida rečima koje liče na vapaj: ,,Sofija, javi se…“, jer negde, u njegovoj svesti postoji ONA, jednom i zauvek, Sofija Poljanski! Sećanje na prvi susret i zajedničke dane nije sladunjav opis ljubavi koji je tako čest kod umišljenih pesnika, naprotiv:

,,Plakala si kad sam te prvi put sreo
Plakala si odavde do voljenog Pariza
– – – – – – –
Tvoje rijeke suza teku do Murmanska
Jednom sam ih pratio čak do Katmandua
I tamo si najljepše plakala
I tamo sam se tvojih suza napio
Tvoje suze crtaju puteve bola
Tamo te u stopu pratim
Krvav i crn, lud i nasmijan.“

Kontrast udara kao pesnicom, a sve ublaženo nežnom molbom: ,,Najdraža moja Sofija, javi mi se noćas…kad guta me mrak…“
Stihovi koji se graniče s bunilom, kroz alegoriju govore o njegovim trenucima ,,beznjenice“, čak i onda kada je bila pored njega, fizički prisutna:

,,Vučem se kao prebijeno pseto
A ti gledaš kroz mene, gledaš negdje daleko
Oči ti rastu umjesto kose
A kosu si uplela pod kožu
Vezala si njome nešto u sebi
Nešto što te je strah da pustiš vani
A to nije tvoja kosa u stvari
To ja samo tako kažem
Tako doživljavam, eto
To što držiš u sebi
To što kriješ
Najlakše je reči da kosom pokrivaš
I…“

Rečeno je…na takav način da misterija Sofije Poljanski ostaje sa njom samom, a upotreba u početnim stihovima suglasnika T pri kraju ovog dela ( za čiji izgovor mora da se postavi prepreka jezikom u ustima), kao da simboliše tu tajanstvenu prepreku između njih koja ostaje neizgovorena.
Asocijacija na Hristove muke i patnju za pesnika je jedino merilo humanosti u odnosu na druge ljude koji nisu u stanju da shvate i prihvate (zbog sopstvenog licemerstva, jer u suštini ne vole da vide tuđu sreću), ono što oseća:

,,Ne pružajte mi ruke ako nisu klinom probodene
Ja ne priznajem ljude koji nikad ne krvare
Eto, to sam im ja rekao draga moja Sofija
Jer šta će mi ljudi koji tuđe suze ne prate
Takvi te ne bi voljeli ni srećnu…“

Treći deo, ,,O Sofiji Poljanskoj“, delimično skida veo sa misterije zvane Sofija Poljanski. Palermo i sneg su obeležje njihovog poslednjeg viđenja:

,,Te noći sam se opraštao od njene razvejane kose
Ništa nije rekla, samo je nestala u daljini, negdje
– – – – – – – –
U Palermu snijeg pada, pisalo je u njenom pismu
Ne znam zašto mi je to pisala, a nije rekla zbogom…“

Samooptuživanje i istina koja je došla prekasno, iskrenost muškarca, čak i pokušaj pravdanja:

,,Pobjegao sam, sad znam, a snijeg je padao u Palermu
Zašto mi je uopšte pisala, trebalo je da joj se gadim…“
– – – – – – – – –
Možda sam se uplašio da nisam dostojan nje
Njenog srca nježnog i uvijek punog razumijevanja …“

Simbolika snega u Palermu koji se kao refren ponavlja nekoliko puta, može se shvatiti kao zamrznut odnos između njih dvoje, nešto nedorečeno, jer zima i sneg jesu zamiranje prirode, ali ne i konačan kraj.
Na kraju, Predrag Kisić zamišlja njenu svakodnevnicu koja je daleko od bajkovitih priča o Trnoružicama i prinčevima. U sumrak
,,Sofija navlači zavjese, da ne gleda svijet izbu njenu
I povlači se u sebe i svoju samoću, u strahove gorke
Takvu je niko ne poznaje, takvu je nikad neće vidjeti
Pred svima će ona ostati nasmijana, takva je Sofija
Ali će u mraku, u ćutanju da lije suze i žali život svoj
Što prođe i potroši se…….u ništa….“

Sa ovim stihovima se mogu identifikovati mnoge osobe na ovom svetu, nevezano za pol, jer dođu kad – tad ti trenuci svođenja računa kada se praznina uvuče u srce, kad krene ,,žal za mladost“, kad pomisliš gde si, a gde si mogao (mogla) biti…
Maestralna je slikovitost poređenja o starosti koja je neminovna , kad se ,,izvučemo iz mladosti kao puž iz svoje kućice, kad nas ponesu uspomene“, kad ostanu samo sećanja ,,utkana u dušu“. Samo je Predrag Kisa Kisić mogao da pojača tu sliku namernom upotrebom čula mirisa – mirisa detinjstva:

,,Kad nas stignu, ej, kad nas stignu sjećanja nježna
Miriše na sok od zove i ruža, na bosiljak i dunje
Na neku toplu ljetnju kišu, na pokošenu travu, na majčine ruke
Kao što sad Sofijina sjećanja mirišu na semberska polja i ravnicu.“

Po drugi put sa zadovoljstvom predstavljam mladog stvaraoca veličanstvenih stihova, Predraga Kisu Kisića, koji u najboljem smislu, kako sam kaže ,,uči sebe da poraste u viječnost“, u čemu će i uspeti, iskreno verujem. A Sofija Poljanski? Nema razloga za brigu, i ona će u večnost – zahvaljujući pesniku ,,srca meka, osetljiva na dodir stvarnosti, osetljiva poput svilene niti što drhti i pred najmanjim treptajem.“

Svetlana Mitić
Rođena 1955.godine u Beogradu. Sticajem okolnosti, detinjstvo i mladost provela u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji. Nakon završene gimnazije, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini, odsek - Jugoslovenska književnost i srpski jezik. Uglavnom je radila u svojoj struci kao profesor književnosti, sve do odlaska u penziju. Još kao student se iskazala na književnom planu, pišući pesme, eseje, pripovetke i druge kraće forme. Intenzivno se bavi stvaralaštvom na tom planu od 2014.godine kada je, iz ljubavi prema najmlađima, počela da piše priče i pesme za decu, sa akcentom na univerzalnim poukama o dobroti, skromnosti, ljubavi, međusobnom poštovanju i prijateljstvu. Osim priča i pesama za decu i odrasle, i dalje piše eseje, prikaze i recenzije. Veoma uspešno sarađuje sa el. časopisima "Pokazivač" i "Kraljevskim novinama", a njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Takođe je zastupljena u mnogim zbornicima savremene srpske poezije.