Prolećni gambit počinje:
Sunce izaziva pupoljke
da se razbokore u nežne
behare bele.
Toplina zraka miluje
nečije spojene ruke.
Za ljubav su suvišne reči:
Pogled zaneseni, krajičak osmeha,
isprepletani prsti, dodiri nežni
i srca što istim ritmom biju.
Ako je prava, ako je zdrava,
kao i rascvetalo proleće,
plodove radosti doneće.
Za ono što na ljubav samo liči,
kad pogled sumnjom zrači,
il’ korist neku traži,
ako se glumi, ako se vara,
rasuće se, nestaće bez traga
ko prolećne izmaglice u rano jutro.
Nije sve u telu, kad krv ključa
I ponestaje dah…
Saglasje duša desi se retko.
Mnoge samo izgled zaslepi,
Misle da je to iz mašte neko.
Je l’ to delo anđela, il’ vraga?!
Niko to ne zna,
u ljubavi se ne misli mudro.
Prolećni usud je majstor igre,
dirigent bez palice –
spaja i razdvaja!
Svetlana Janković Mitić: Prolećni gambit
