fbpx
spot_img

Tode Nikoletić: Boleće me

Bojim se doći će u zao čas
Po mene tvog vapaja glas.
A ja ću, iz srca, svoga rova,
Živeti samo od svojih snova.

Na crnom oblaku, tugu ću plesti,
Sanjaću tvoje usne neme.
Neću te više nikada sresti,
I boleće me. Boleće me.

Bojim se, bićeš jednako lepa
Za moja dva oka slepa.
Ni suza više neće poteći
Da može moju nemoć izreći.

Umreće u meni dečak što je
Drhtao nekad od lude treme,
Čekajući na usne tvoje.
I boleće me. Boleće me.

Bojim se, nestaće kao dim
Ceo svet što te ne vidim.
A ja ću tražiti tvog srca vrata
Na putu svoga nepovrata.

Večiti putnik s koferom očaja,
Planeta od leda i bez sjaja,
Koju ćeš tražiti u moru mraka
Kad se uželiš svoga ludaka.

To će me još više zaboleti,
Tamo gde se ne meri vreme.
A znam da ću te i mrtav voleti.
I boleće me. Boleće me.

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.