Bilo je dana kada sam patio,
Trošio srce, činio štošta.
Al sve bih satove unazad vratio,
Pa neka košta, koliko košta.
Zanos me nosio, tuko o stene,
Gubio sam bitke, padao u hajku.
Lutao po svetu ko bačeno štene,
Psovao sam sebi i oca i majku.
Tonuo ko sidro često i bez lađe,
Iz mulja i blata ustajao jači.
Tražio što niko ne može da nađe
Spavao na svili, ležao u drači.
Ljubio žestoko, umirao tužan.
Delio što imam i više od toga,
A životu ipak ostao sam dužan,
Potrošen i slomljen ko raga uboga.
Umoran od svega, pred ambisom stojim.
U oku mi suza i dečak pun snova.
Novi put me čeka, mraka se ne bojim.
Smrt je olakšanje i kuća bez krova.
Spreman sam i čekam na vodi i hlebu,
Račun plaćen to je za veliki nemir.
Ništa nije moje, sve pripada nebu.
Pamtite me pesme. Otvarajte svemir!
Iz zbirke bomeske poezije u pripremi “ Tako je to, brale“
