fbpx
spot_img

Tode Nikoletić: Vreme ljubavi

Foto: commons.wikimedia.org

Vreme je vaga koja sve meri,
Il krila daje, il put od boli.
Upali zvezdu pa zatreperi,
Ne daj da ode, sanjaj i voli.

Zadrhti srce kad snove kuješ,
Al’ nekad ume jako da pati .
To što iz grudi udare čuješ,
To je taj drhtaj koji te prati.

Usne kad ćute o tebi slute
I žele da se s tvojima spoje.
Vreme ne pamti ružne minute
Već one što nas veže u dvoje.

Sve tiho teče i neće stati,
Ili nas spaja, ili nas deli,
Ljubav je reka koja nas prati
Da bi se na nekoj obali sreli.

Zaljulja nemir kad nežnost plane
I vreme stane da joj odoli.
Nek ljubav meri sve naše dane.
Mali je svemir ako se voli.

Usne kad ćute o tebi slute
I žele da se s tvojima spoje.
Vreme ne pamti ružne minute
Već one što nas veže u dvoje.

Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.