fbpx
spot_img

Toljaga, musketa, pero

Mnogi kritičari su se ranije osvrtali na rad Petra Meseldžije, našeg svakako najvećeg živog ilustratora (ili, u krajnjem slučaju, jednog od top 5 sigurno) i neretko je to bilo u superlativu, dakako zasluženom. Naravno, naglasak je oduvek bio na Meseldžijin maestralan realistički pristup, gde njegovi ljudi, makar i u okrilju epske fantastike, izgledaju kao da su od krvi i mesa, normalni a opet veći od života. Tu valja napraviti poređenje sa još jednim svetski priznatim stručnjakom na datom polju, Frankom Frazetom. I ne, uopšte nije pomanjkavanje dobrog ukusa porediti stilove ova dva majstora. Prosto, njihovo umeće se vidi, umeće koje je brušeno godinama i mukotrpnim radom, i zato su oni na neprikosnovenom vrhu svoje profesije.

Međutim, koliko god Meseldžija bio bog i batina za realistički izraz, imao je on i svoje izlete u stilizaciju i karikaturalniji, jednostavniji crtež, a te izlete je vazda vredni Predrag Đurić rešio da izda u jednom kvalitetnom kompendijumu pod imenom „Krampi; Kreker Kid“ i izdavačkom palicom sopstvene mu kuće „Rosencrantz“. Čitaoci su te plavne 2014. godine bili počastvovani jednim tananim tvrdokoričenim albumom, na čijoj naslovnici su se našli jedan simpatični plavokosi pećinski čovek i jedan traper sa uniformom koju bi Komandant Mark želeo da dobije natrag.

E sad, album „Krampi; Kreker Kid“, odnosno dva strip junaka čija imena sačinjavaju naslov dotičnog, nije samo Meseldžijino delo. Kao scenarista većine uradaka javlja se u to vreme već ispraksovani Dušan Duda Vukojev, isti čovek iza „Šrafka“, „Šufnudli“ i „Lijanka“. Po pitanju njegovog stila pisanja nema se mnogo šta dodati – njegov humor, barem kad je za decu, je svedeniji i prečišćen, taman dovoljno da ne izazove kontroverzne reakcije (drugim rečima, nije toliko bio opušten kao kod „Lijanka“, a definitivno ne kao kod njegovih SF stripova za zreliju publiku). Povremeno bi imali varijaciju na istu foru (otkriće točka i vatre kod „Krampija“), a pokatkad i originalnije fore (kolektivno mlaćenje kromanjonaca u „Krampiju“ ili domoroci odeveni u aždahu u „Kreker Kidu“). Drugim rečima, ako ste štovatelj pisanja Vukojeva, znate tačno šta vas čeka sa ovim stripom.

Interesantnije je, doduše, ispratiti Meseldžiju u ovim stripovima. U uvodniku za ovo izdanje, Sibin Slavković napominje da je Meseldžija upravo ovim stripovima započeo svoju karijeru (odnosno, oni su mu bili među prvima, ako ne baš prvenci), ali da je već objavom stripa „Čuvar istine“ bilo jasno i izdavačima i mladom Petru da mu realizam mnogo bolje leži nego humorističko kaišovanje. Nego, da li se to vidi u ovim uratcima?

Zapravo, da, i to često. Ako bih bio dovoljno drzak da ga ocenim, rekao bih da je Meseldžija fenomenalan realista, ali tek prosečan humorista. Ako pogledamo, recimo, autore koji su zasigurno uticali na njegov ondašnji stil, dake Gošinija, Uderza, Frankena, itd., vidimo da se, upoređena, njihova dela nikako ne slažu. Pomenuti frankobelgijski meštri kod svojih likova imaju fluidnost pokreta, imaju težinu, masu, pokret i tok. Poslužiću se pomalo neortodoksnim primerom. Jedno od 12 načela animacije, još u njenim ranim danima, jeste tzv. „squash and stretch“ (skupljanje i istezanje). Drugim rečima, sem ako sam predmet nije krut (poput kamena, metala, itd.), tokom kretanja neće zadržati sopstveni oblik, već će se stalno menjati kako se telo kreće. Primera radi, ako se dečak šeta ulicom, videćemo kako mu se previjaju i zatežu mišići na nogama, kako mu crte lica rade svakim pokretom, kako mu se ruke i šake rastežu i skupljaju svakim pokretom, itd. Ovo je u stripu gotovo nemoguće potpuno pokazati s obzirom na prirodu medija, ali nije skroz neizvodljivo. Uz pomoć pravilnih crteža, kadriranja, onomatopeje, pomoćnih linija, itd., čak je i ovaj princip moguće donekle dočarati publici. I upravo u tome su francuski i belgijski autori briljirali, a ide u prilog i to što je jedan broj njih radio u animacijskim studijima, pogotovo za vreme Drugog svetskog rata (Franken, Pap, Pejo i Moris su bili upošljeni u CBA centru u Briselu). Zato ćemo jasno da vidimo kako se Gaša Šeprtlja sapliće, ili kako Štrumpfovi jure ka jednoj destinaciji. Ili kako Talični Tom puca dok braća Daltoni beže glavom bez obzira. Iako je crtež neverovatno stilizovan, prosto vidimo pokret.

foto: Rosencrantz

Kod Meseldžije, barem u „Krampiju“ i „Kreker Kidu“, ta nota nedostaje. Jeste, uspeo je da pogoti stilizaciju u detalj, do te mere da je stvorio i čitavu plejadu likova u „Krampiju“ i serijalu dao vizuelni identitet. I naravno da tu postoje isti gegovi koji krase frankobelgijski humoristički strip. Međutim, njegovi likovi se previše realistično kreću, premalo je skupljanja i istezanja – drugim rečima, deluje kao da se statue sporo kreću i još sporije menjaju izraze lica. Nema one kinetike kakvu bi očekivali u serijalima navedenih autora.

Naravno, ovo ide u prilog tome da je Meseldžija stvoren za realizam. Naposletku, realistički izraz je svakako „ograničeniji“ od karikaturalnog, odnosno humorističkog. Vide se pokreti i zna se šta se dešava od prostog vizuelnog preleta preko table, to stoji, ali ne teče tabla na isti način. Realistički izraz ima sopstvene principe i sopstvena pravila, a kada se ista primene na humoristički strip, rezultat je retko kad konstantan.

foto: Rosencrantz

Jedan podesan primer iz sveta animacije je razdoblje između dve animirane serije „Osvetnici“. Prva, nastala početkom 2010-ih pod nazivom „Avengers: Earth’s Mightiest Heroes“ je iskoristila koncept superheroja na najbolji mogući način glede vizuelnog identiteta serije. Hulk, recimo, izgleda karikiranije no inače, ali to dodatno ubeđuje gledaoca da je ovo čovek koji se iz malog prcvoljka pretvara u zelenu gromadu. Isto tako, Tor ima neverovatno kockastu bradu i maltene komično veliki čekić, ali kada se kreće i kada koristi dotično oružje, ovaj Tor u animaciji prosto blista. E sad, u poređenju s tim, „Avengers Asemble“ izgleda kao bleda animirana kopija igranih filmova. Tačno je da likovi izgledaju više kao ljudska bića, ali se kreću ukočeno i bez mnogo prave, žive kinetike. Hulk ovde više izgleda kao poveći dizač tegova sa neprirodno belim zubima, dok Tor deluje kao nečiji nabildovani ujak sa neimpresivnim, kitnjastim čekićem. Bukvalno se isti taj vajb vidi u „Krampiju“  i „Kreker Kidu“. Prosto nema tu one živosti kakva je nužna ovakvom tipu serijala, i to mora da je nešto što je i sam Meseldžija primetio u procesu stvaranja stripova.

No, da li ova dva stripa (samo jedan od njih se može nazvati serijalom, jerbo je išao u vidu kaiša – kasnije polutabli i tabli) i dalje vredi pročitati, i nakon navedenog? Pa, rekao bih da vredi. Naposletku, ovo je deo stripovske istorije gde vidimo majstora u svojoj ranoj fazi, u društvu najboljih strip autora ondašnjice, a to definitivno vredi sačuvati od zaborava. Pritom, vidimo i kreativni razvoj Mesedžije, kao i definitivniji prelaz u realistično vizuelno pripovedanje sa ove jedine dve epizode „Kreker Kida“. Kod njih se za nijansu manje vidi ova ukočenost nego kod „Krampija“, mahom zato što su ljudi koje ovde Meseldžija crta u nešto prirodnijim proporcijama, ali nedostatak fluidnosti tu i dalje postoji. Da je, recimo, Miša Mijatović ove stripove crtao, ili Nikola Mitrović Kokan, definitivno bi zablistali i zavredili najmanje dupli broj epizoda tokom prohujalih decenija. No, ako ništa drugo, ovi stripovi su bili odskočna daska mladom Meseldžiji da se na najbolji mogući način ustanovi u stripu, iako je nedugo potom isti maltene zauvek napustio zarad slikarstva i ilustracije.

Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.