fbpx

Три патента Милета Бобића

НЕ ТРЕБА МИ НИ ДОЛАР НИ ДИНАР

Три патента Милета Бобића

Далека прошлост. Некада су бројни Срби живели и делали у Хрватској. Данас су или у белом свету или у Крагујевцу. Вуче их крв.  Наш суграђанин Вајо Бобић имао је бурно ратно дечаштво, завршио је две средње школе и отиснуо се свет да заради прво неку марку, швајцарц, канадски па амерички долар. Вредан, марљив, породичан човек стекао је кућу у Чикагу, Јадрији код Шибеника и наравно, у Крагујевцу.

Његов отац Миле Бобић је у другом браку  1937. године добио са Стеванијом друго дете Вају. Миле је имао  још двојицу синова: Јована рођеног 1919 у првом браку и Буду 1935године. Живели су Бобићи у селу Турјански близу Врховина у Хрватској. Ратно време има своја етнографска  правила. Турјански „село партизанско” оивичено четничким селом са једне и усташким са друге стране. Четничка села усташе нису дирале. Партизански  Турјанск су усташе масакрирали два пута. У ратном вихору  Миле гине 1942. године код Лапца (у борби са италијанским окупаторима)  и Стеванија нестаје у ратном вихору.  Вају и старијег брата Буду ратне сирочиће партизани пронађоше 1943. године у Шуки код Плитвичких језера. Сирочиће због годину и по дана разлике раздвојише: послаше Вају у интернат, а Буду у школу. Групу млађих сирочића Вајо напушта на позив брата. Прелази код њега у школу и то му спасава живот. Дан после преласка усташе су упале у интернат и побиле шездесетак деце, два партизана, учитеље и васпитаче.

После ослобођења Вајо је пребачен  са десет другова у Глину на основно школовање. Ту је имао проблем са наставницима. Није разликовао екавски и ијекавски акценат. Пошаље га држава у Петрињу. Упишу га у њему мрску Пољопривредну школу. Није имао куд и 1954. године  стиче диплому техничара Воћарског виноградског смера. Још је малолетан. Хумано југословенско друштво га шаље на студије пољопривреде, које он одбија. Малолетан је, не може да ради, мрзи пољопривреду.  Хоће да је „металски радник”. Испуњава себи жељу упише се о трошку државе у још једну средњу школу у Загребу. Вредно учи и дуално се спрема за бравара у Првомајској. Дипломира 1957. године и запошљава се у Југотурбини у Карловцу. Сасвим случајно у посети код ујака Буде Стојановића среће рођеног брата Буду кога није видео десет година.

После осам месеци облачи униформу везисте у Љубљани. Две године војске проводи на одржавању командних радио – релејних веза. Значајно почетно животно искуство  и ту стиче трећи занат електричара.

Мајсторска сатница одлучује

После Армије прелази у Радионицу за оправку вагона на Загребачком колдвору. Као бравар за малу плату,„бедну сатницу” ради од јутра до мрака до јула 1961. године. Сироче без игде ичега има жељу да заради и да оснује породицу. Уз помоћ школског друга који гарантује за њега априла 1963. године постаје гастарбајтер. Немачки град Ротвајл га је примио у своје наручје и зарађује у Фабрици токарских малих машина „2,2  марке по часу”! Добра плата за сироту Југославију. Има боље сатнице. Прелази у Швајцарски Шафхаусен за „дуплу већу плату” . У СИГ-у фабрици пакерица намерница одржава и ради све што треба. Добар стандард омогућава и стварање породице, доводи из родног села вршњакињу Марију. Свадбу прави у Швајцарској.

Већ афирмисаног младог мајстора сто заната, пут води у Канду. Запошљава се  и породицу сели у Онтарио.  У Сервису авио компаније Густав Штрумпф, „сатница је 2,5 канадских долара” (канадски долар  је много већи од швајцарца у том тренутку). Канада здрава земља у којој се породица шири, 1972. године. Прво па мушко, рађа се „син Дане”.

Вајо упао у машину, ради дванаест сати днево. Свуда стиже и све уме. Металац професионалац кога би сваки капиталиста пожелео у свом тиму. Стижу позиви са свих страна виспреном раднику.

Породица прелази у САД. Смедберг индустријски сервис има та њега зелене шушке, „сатица му је 5,5 америчких долара. Породица се шири, у САД- у 1972. година  Бобићи добијају другог сина „Џиија”. Оснивање синдиката, синдикалне борбе уз  причање истине на суду доводи га у сукоб са газдиним сином. Сатницу верног искусног мајстора од „14 долара” газда умањује на „12 доларчића” из освете. Газде увиђају да се погрешиле  и жели да му врате сатницу. Влајо узима српско оружје у руке: инат, пркос који потмогнути носталгијом и разочарањем због развода, непланирано даје отказ. Пакује кофере и јула 1986. враћа се у своју домовину.

Југославија ко Југославија!

Све је лепо, али пара нема. Стиже позив из Америке: „Влајо дођи у Чикаго, имаш посао у творници чоколаде „само 17, 5 долара на сат”, за ноћну смену-додају још један доларчић”. Парама је задовољан, али породична ситуација новог светског поретка. Син Дане код мајкине мајке Дуде у Лици, Џими код стрица у Загребу. Вајо сам у Чикагу.  Ради дан и ноћ. Шаље паре где треба и ком треба… Пропаде Фабрика чоколаде 1990. године.  Вајло прелази на одржавање водоводних пумпи за „19, 5 долара”. Ту остаје до пензије. Хтео је додуше средином деведесетих да се врати у Југу, да живи у Шибенику. Направио је у Јадрији кућицу од 540 кватрата . Радове је започео 1991, али још је није завршио. Сконцентрисао се на своју љубав „ветрењаче”.  Данас се нада да ће је завршити неко од његових наследника.

Вуче га српски Детроит

У првој престоници, индустријском гиганту прошлог миленијума  проналази пријатеље али и пријатељице. Пребацује сина Џимија прво у Грошницу. Закупљује породичну кућу у Грошници код породице Цветковић. Са њима се сродио. Џими се сели на Аеродром где о њему брине бака Даница Цветковић. Џими у Крагујевцу завршава основну школу,  па и Техничку школу, 1999. године. Али  1999. мењају сви планове. Већ се закувало пре бомбордовања!  Џимија тражи војни одсек…

Пензија

Пензионер Вајо воли да лето проводи у Србији, а зиму у Америци. Прошле године у августу купује породичну кућу са пет ари  плаца у Петровцу. Признаје да има нешто што га вуче у насељу Шумски рај. Има визију, види у њему ветрењаче.  Довлачи из Америке један  брод потребне опреме, са жељом да на њему изгради први прави прототип  ”Хоризонталне ветрењаче”. Сада тражи сараднике, наравно и партнере.

 

 

ИНОВАТОР И ПРОНАЛАЗАЧ  

 Обуздао шумадијске ветрове

  Влајо Бобић није имао неки приватни живот, није га занимао спорт. Имао је магнетизам, мењаче, ветрењаче-хоби за цео живот. Напорни рад и мењање технологија у разним индустријским гранама, које је одржавао,  омогућило је усавршавање и бављење многим сродним занатима. Вајо је вешт: бравар, вариоц, електричар, прецизни механичар, стругар и ко зна шта још. Код куће је деценијама после 12 сати рада експериментисао са магнетима и електричном енергијом. Америка му је обезбедила новац и јефтине материјале (у односу на наше цене), а жеља да се одужи и помогне српском народу била је импулс да се врати у Србију Србима.

Хтео је од малена да неискоришћену магнетну енергију искористи у домаћинству. Непрестано је правио макете ветрењача и воденица на потоцима док се играо. Игру је претворио у озбиљан научни експеримент који је наставио да их усавршава више од пола века!

“Ја сам из Лике. Моје село није имало струју у Краљевој Југославији. Као мали хтео сам да направим ветрењачу да осветлим моје село. Лика се електрифицирала 1967. године у Титовој Југославији, те ми ту пропадоше прве замисли практичног искоришћења снаге ветра.

Ветар не кошта. Сада је у свету укрућена турбуленција ваздуха нај јефтинија енергија у свету.  Искоришћена енергија од ветра јефтинија је од електричне енегије која се добија соларним путем. За велике ветрове већ је светска индустрија развила системе. Велике ветрењаће захтевају специјална места, која су већ лобирана  (WIND  HAJDVEJ ) „ Ветровске цесте”.  Велики системи су светске посластице за велике компаније које испоручују електричну енергију. То сам видео у Европи, али и Америци. И код нас су наши ресурси расподати. Ја сам се сконцентрисао, како да израдим ветрењаче које би искористиле мале ветрове. Желим да направим прототипове малих и средње ветрењаче за мала и велика домаћинства. Прву макету за Хоризонталну ветрењачу усавршио сам 1980. године у мом стану. Оба моја модела могу да се конструишу у разним величинима,  ефикасне су са погоном наших локалних  ветровиа.  Погодне су за  наше брдовите и планинске крајеве. Прву сам патентирао у Београду пре давдесет година. Тај проналазак и аутоматски мењач заинтересовали су јавност у Америци и Југославији.

Долазили су код мене заинетересовани инжењери из Заставе. У Крагујевцу сам тада живео у солитеру „Ипсилон”. Стручњацима из Заставе сам демострирао рад  ветрењаче и аутоматске трансмисије, али бомбардовање прекиде преговоре…Американци ми својевремено нудише милоне долара да им продам патент, али да се одрекнем свих даљих права.

Мој патент аутоматског мењача омогућава ветрењачи, да кад је ветар мали(слаб) повећа број обртаја генератора, а кад је превелик да га смањи.

Развио сам до савршенства Хоризонтални и  Пропелерни модел деведесетих година. Оба модела су  исте намене: за домаћинску, али и кућну употребу.  Пропелерни модел нисм још патентирао, прво да направим један озбиљни Хоризонтални модел.

Знате, када данас ставим прст на чело и погледам мојих осам деценија, дужан сам! Дужан сам нешто народу који ме је сачувао и одшколвао. Желим да се одужим народу Србије и израдим прототипове сва моја три проналаска . Усрећила би изградња малог предузећа за производњу и да запослим овај мој напаћани народ без посла. Мени су Американци давали милионе долара да им продам патент, али нисам хтео. Сада ми није лако. Када сам из Америке дотерао моју радионицу и нешто отпадног материјала,  царина ме дочекала ко туђег. Мисли су да увозим готове производе. Будан сањам да ми оживи моја електроенергетска радионица и моји патенти. Да моје ветрењаче укарсе градове и села. Да Србија има користи од тих проналазака . Ја ћу када нађем поштене партнере све да финансирам, мени не треба  ни долар, ни динар, имам своју америчку пензију.

Miloš Ignjatović
Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.