fbpx
spot_img

Umetnost življenja: Wind of Change

Foto: bankar.me
Foto: bankar.me

Ovih dana dosta razmišljam o mnogo čemu. Iskrena da budem, umorila sam se. Ne od razmišljanja, nego od svega ostalog. Od planiranja, obavljanja, udovoljavanja, osećanja… I još ponečeg.

Jedna od mojih najboljih prijateljica mi piše pre neki dan u mejlu: „…Saki, pa napravi tabelicu sa prioritetima. Kažes, uradiću to, to to i to, do tada, tada i tada. Odvojiš bitno od nebitnog i biće ti lakće, videćeš, veruj mi. :-)“
Volim ja tebe Dano, odavde do večnosti. Upravo to me je navelo da donesem jednu od najvažnijih životnih odluka. Mama mi stalno govori kako sam od malena stalno sa sobom nosila nekakve sveščice, male beležnice, rokovnike i samo pisala i planirala, pa precrtavala, pa prepravljala… Zapravo, stalno me je kritikovala zbog toga i sada znam da je potpuno u pravu. Ne može se sve u životu isplanirati. Ustvari može, premda je vrlo verovatno da većina tog plana neće biti sprovedena, barem ne valjano i u zadatom roku. Tako se mi samo nerviramo oko stvari na koje, eto, očito ne možemo previše da utičemo i koje su izvan naše moći i kontrole. Što kaže naš narod: „Čovek kad bi znao kad će da padne, on bi seo.“
Prioriteti, dabome, treba da postoje. Ali se oni ne oslikavaju u planovima, niti se dokazuju konkretnim, još manje, materijalnim rezultatima. Prioritet treba da bude da svakog dana jedan obrok podelimo sa porodicom. Tempo življenja je brz, rasporedi i obaveze članova porodice različiti. Sve znam. Ali nije neizvodljivo. Nebitno da li ćemo u pola sedam ujutru pojesti keks uz kafu zajedno, ručati u restoranu, ili bauljati po frižideru ispred ponoći. Bitno je da se sastajemo, da „delimo hleb“ i iskustva koja su nas sačekala ili koja nas tek čekaju tog dana. Iskreno, do skoro nisam znala koliko je to važno. Sad mi je žao što se tokom školovanja i razdvojenosti od porodice nismo češće čuli i što nisam odlazila neki vikend više kući. U to vreme bi tata umeo da mi kaže da dođem, da ručamo zajedno, popijemo kafu… Pa nismo bili na kraj sveta, majku mu. Ali mladost, ludost… Nadvladalo me je ono tipično nezrelo stvorenje željno ispunjenja sopstvenih (besmislenih) ambicija.

Dobro se sećam kad me je mama zvala ispred ponoći u februaru prošle godine da mi kaže da je tata u bolnici i da je doživeo moždani udar. Presedala sam ostatak noći kako bih sela na prvi autobus negde oko 6 sati ujutru. Dok sam čekala da krene, na radiju je krenula pesma „The Wind of Change“. Kad god bismo negde krenuli na put, tata bi je pevao. U tom trenutku sam pomislila da će suze da me uguše. Mislim da nikada do tada nisam osetila veću tugu, grižu savesti, krivicu i kajanje. Bogu hvala, danas je tata dobro i promene koje su usledile bile su samo na bolje. Ali sam tada shvatila šta su, tj. ko su moji prioriteti. Naučila sam lekciju i ne grešim više. Kroz mene je prostrujao taj vetar promene.
Priortet su i naši prijatelji, onih par ljudi sa kojima se nemo razumemo i za koje uvek treba biti dostupan. To su one osobe koje su iz vokabulara izbrisale sve varijante sa „ne“ kada ste vi u pitanju. Ljudi koji uvek nađu vreme i način, kojima ništa nije teško. E, oni treba da stoje na pijedestalu života i oni su ti koje treba blagosiljati svakodnevno. Uzvraćati istom merom, ljubavlju, posvećenošću i zbog kojih treba da nam bude čast što se nalazimo u njihovom društvu. Sa porodicom i prijateljima, tom sačicom ljudi, vreme i prostor nisu barijere i ne znače, a ma baš ništa. To su osobe zbog kojih je nepodnošljivo lako živeti i postojati, voleti, sa kojima je smeh sladak, a izdaja i suze nepostojeće. Oni su prioritet.

Njihove reči su uvek iskrene i dobronamerne, pune podrške i optimizma, bez zavlačenja i zavaravanja. Oni nikada neće tražiti da im udovoljavate i neće se ljutiti zbog trivijalnih stvari. Oni ne prebacuju, oni samo skreću pažnju i ne tapšu po ramenu. Njihov pogled vredan je hiljadu reči. Svi ostali su manje važni ili  nevažni.
Zato ne treba da čeznemo za ljudima i stvarima koji nam zapravo nisu ni potrebni. Život je jedan i služi da se živi, a ne da se dokazuje drugima i troši na prolazne i površne. Postoje ljudi u čijim očima ćete uvek biti i ostati izuzetni, bez obzira na nesavršene okolnosti. Ja sam takvima poklonila sav prostor svog sećanja i duše.

Sara Savčić
Zaljubljenik u mnoge stvari, prvenstveno muziku i japanski jezik, u čijim okvirima je i školovana. Aktivno se bavi prevodilaštvom, muzikom i humanitarnim radom. Pasionirani je ljubitelj krimi romana i veruje da je spavanje precenjeno.