fbpx

žika ranković- LINKS! RECHT! SHNELLER!

Krajem prošlog veka uz naglo gašenje i propadanje srpske privrede  radnici su masovno ostajali bez posla. Direktori su taj nezahvalan “zadatak” uglavnom prebacivali na šefove i niže rukovodioce koji su veoma teško među svojim prijateljima i kolegama određivali ko će da bude  “tehnološki višak”. Takav nalog od svog beskrupuloznog direktora dobio je i šef pravne službe Petar  Subotić, ” junak” naše priče koja nas vraća u  devedesete.

Šef pravne službe Pera Subotić dobio je radni nalog od direktora da napravi spisak ljudi koje treba proglasiti tehnološkim viškom. Sve bi bilo lakše da je Pera bio kao mutanti  koje su mutne vode nanele u njegov rodni grad proteklih godina. Ali, Pera se ne uklapa. Nažalost odrastao  je na ovoj kaldrmi i ima dušu i obraz.
Direktor se uklapa. Ima četvrtastu glavu, što je  u njegovom zavičaju znak mudrosti, nisko čelo – pronicljivost, sitne oči – dobrodušnost i urokljiv pogled. Alavost, servilnost i gramzivost su prateće osobine koje zajedno sa navedenima uokviruju profil prosečnog direktora pristiglog sa okolnih planina u pitomu Šumadiju, spremnog na sve.
Pera je, naravno, drugačiji. Loša preporuka u firmi u kojoj upravo započinje sezona lova na različite.
Već nedelju dana u kući Subotića je vanredno stanje. Njihov Pera, kao što rekosmo  miran i tih čovek, kao da je , ne daj bože, pobesneo. Slabo jede, slabo spava, zatvorio se u sobu i urla na sve oko sebe. Ako ga nešto upitaju iskolači oči i drekne: „Šta je bre!“
Pera je posle mnogo godina „ dogurao“ do šefića u firmi koja se topi, nestaje, davi, tone. Nekada velika firma sada se prepolovila i stiže novi talas koji treba još pola od ovog preostalog da odnese. Rukovodi službom u kojoj radi još dvadesetak činovnika. To su reliktni ostaci bivše firme. Sada je sve jad i beda. Nadgledaju jedni druge, ogovaraju, cinkare. Klade se ko će sledeći da dobije otkaz.
„Konje ubijaju, zar ne“?
Do šefovskog mesta Pera je nekako, posle trideset godina rada dopuzao, dogmizao, kao crv, preko trnja. Pošteno je vukao kola, poslednjih godina stalno uzbrdo. Ništa mu nikada nije palo s neba, sve na znoj. Sve što diše i mrda gazilo ga i davilo.
Preživeo je Pera revolucije raznih boja, od studentskih do “plišanih”,  samoupravljačku bahatost, radničke savete i kontrole, razne komisije i mućkalice, u hodu ga preticali i gori i bolji a on – miran, iz građanske porodice, lepo vaspitan. Odrastao u kući sa knjigama i slikama teško je sparingovao čbvornovaatim čobanima i govedarima.
Sada baš njemu „zapalo“ da pravi spiskove za odstrel. Danima sedi ispred običnog parčeta papira sa imenima njegovih kolega kao ispred streljačkog voda.
Gleda u spisak sa koga treba da precrta desetak imena. Levo preživeli, desno za streljanje, mislim, daleko bilo, za tehnološki višak. Pade mu na pamet kada su sindikalno bili u Poljskoj, u Aušvicu, vodič, dama koja je sjajno vodila grupu, opisivala je nacističke oficire koji su stajali kod voza koji je dovozio logoraše i ponavljali samo dve reči hladnoćom dželata: „Left – Right“. Levo živi – desno mrtvi. Evo i Pere u uniformi šefa pravne službe Titanik firme, sa olovkom umesto korbača u ruci. Gleda u spisak, ime po ime: „Left – Right“.
Sedi tako već nekoliko dana mereći jednog po jednog, ko Sveti Petar. Raj – Pakao, Left – Right, Radi – Ne radi. Sveti Pera Šef.
Ime po ime, broj po broj, čovek po čovek, sudbina po sudbina. Sve ih u dušu zna. Zna im i rođake, komšije, familiju. Išli zajedno na svadbe, sahrane, u kolu igrali, vodali se pijani kući iz kafana… pa kako sada majku mu on, obični Pera Subotić, da izigrava boga? Da im on duše meri. Ko je on?
„Al mi smesti onaj četvrtastoglavi sunce li mu žarko“  – misli Pera dok, po ko zna koji put, prelazi pogledom imena ispred sebe. “Links – Recht! Schneller!”
Evo, Maca, srednja stručna sprema. Radi u arhivi, po malo sekretariše i kuva kafu.. Od muža se razvela pre dve godine. Tukao ju je svaki dan. I nju i decu. Pijandura i probisvet. Deca su sada kod nje. Živi kod oca, majka joj umrla. Ona sada o svima brine. I,  kako da je precrta? Otpiše.
Miša Lukić, požarac. Jedini ima završene sve kurseve što ga štiti kao belog medveda. Ako njega otpusti mora drugog da primi. A čini mu se prvo bi njega. Bogat seljak, imanje na selu, voćnjak…
Gradimir, viša stručna sprema. Odrastao mučenik po domovima za siročiće. Skućio se, oženio, ima decu. Sve sam.  Kuću pravi već deset godina a još je nije stavio pod krov. Spolja još neomalterisano, žena ne radi…
Jovanka, Joka, Jokica… Najlepša u preduzeću. Svi mu na njoj zavide. Odmor za oči pakao za dušu. Nju ne može, nema srca. Ne može i tačka. Joka nikako.
Lakićević, Crnogorac. Naduven i uobražen. Svakog ogovara i ismejava. Svima kači rep.  Njega bi mogao da otkači ali ne može. Kada mu se ćerka Radica operisala u Londonu trčao mesec dana po firmi sakupljao pare za put a sam najviše dao. Ej! Bi ga sramota štio je i pomislio.
Simović. Opa, tu smo. Radi i privatno. Stani Pero budalo! Pa kad si se selio ko ti prevozio stvari, ko ti je tri puta vozio pesak i cement dok si pravio kuću? Džabe! Dinara nije hteo.
Evo ga Nebojša Topić. Zvao me za kuma. Tri deteta sam mu krstio. Kum, ej bre. Siroma ali pošten čovek.
Gordana Mitrović? Lično je zaposlio. Preko veze. Sa njenim ocem bio je u vojsci. Parče leba delili. Život je to bre. Nije film.
Golub Janković, doseljenik sa Kosova. Ima četiri ćerke. Napravio kuću u prigradskom naselju. Snalazi se. Preživljava. Drži svinje,  kokoške, koze. Donese mu po neki put kuči kozje mleko, komovicu, rakiju, grožđe. Pera mu plati ali uvek na silu i uvek manje nego što stvarno koštaq. Nikad nije čuo ružnu reč od njega. Ruke mu tvrde i ispucale kao da nikada školu nije video. Na poslu vredan i ozbiljan. Za poštovanje, domaćin. Pa ne može se tek tako sa ljudima. Golube ti si višak!  Right! Recht! Shneller! Tek tako.
Milica Jevtić? Ispisnica. U istoj nedelji se zaposlili. Trideset godina ista ih fabrička kapija bije po leđima. Cenjena žena.
Dogurala bi dalje u karijeri da nije bilo one afere sa bivšim direktorom Cimilićem. Kažu zatekli ih gole u sobi na službenom putu u Igalu. Lažu, sigurno lažu.
Pa mala Gorica. Zaposlio je kada joj je poginuo otac, njihopv radnik. Majka joj umrla na porođaju. Očuvala je baka. Prošle godine pravila svadbu. Zvala ceo kolektiv a samo on i koleginica Lela pravnica bili.  Dočekala ih kao roditelje. Samo što nisu plakali. Pa sad treba nju… ajde bre! Na ulicu. Right! A tek ušla u život.
Trže ga kucanje na vratima. Proviruje njegova supruga Snežana, onako, s pola oka:
„Šta je bre!“  – prodra se Pera na nju. „ Kaficaa“ – kaže Sneža i unosi poslužavnik.
Poludeo sam načisto, misli Pera. Snežana , malo zbunjeno zvirnu u onaj spisak preko njegovog ramena i izađe iz sobe bez reči.
„Opaa, tu si tico! – gotovo sa radošću poskoči Pera –  Pa dapome. Kokerić. Crnotravac koga je , kao zeljaka zaposlio Cicmilić jer mu je celu kuću od temelja do pločica u kupatilu radio. I sad radi privatno. Uzme bolovanje pa po celo leto zida li zida. Pun je para.  Može sve da nas kupi kako stojimo. „
Sa olakšanjem Pera konačno podvlači jedno ime – Kokerić.  Polako, bez griže savesti, sa olakšanjem.
„E Kokeriću baš ti hvala nađe mi se u nevolji“ – misli Pera . Onda ga nešto štrecnu. Auuu brateeee, pa on mu je  radicu vozio na aerodrom onda kad je trebalo i vratio je otuda i nije hteo da čuje da naplati, ni gorivo. „ Na šta bi ja ličio Pero, dete je u pitanju“ – rekao je.
Kako se dobro brzo zaboravi. Šta mene briga i drugoga što se on privatno snalazi i muči u životu. Briše onu liniju što je podvikao, sa stidom.
Gleda dalje: Živadin nema bubreg, Kata dijabetičar, sama sebi daje insulin,, Rođi se pre pet godina udavio sin na jezeru, jedinac, Mara babadevojka, pred penzijom…
Bolje da uzmemo pušku i da ih sve poubijamo, misli. Otvoriše se vrata: „Šta je bre!“, zaurla Pera pa se ujede za usnu u sobu uđe njegova ljubimica Radica.
„Šta te to muči danima tata, koji đavoli“ – pita ga sa osmehom.
„Ne pitaj kćeri, muka velika „ – kaže Pera sa dubokim uzdahom i poče da joj priča kakav nerešiv problem ima.
„ Pa jel moraš ti to „  –  pita ga ćerka.
„Moram, ako ne uradim ja neko će drugi“ – kaže Pera.
„Ti bi sa takvim opravdanjerm mogao i ljude da streljaš tata. Da znaš da ti i nije neki izgovor“ – nasmeja mu se kćer i izađe.
“Pa jeste. Lepo dete kaže”  – pomisli Pera, i pade mu ogroman kamen sa srca. Jednostavno ne moram i neću. Ne – ću! Uze već hladnu kafi i ispi je na eks. Prijala mu je.  

Kroz lišće jabuke ispod prozora promicali su topli zraci miholjdanskog sunca koje on tek sada primeti. Razliše se i po stolu i po papiru sa spiskom  koji kao da se smanji i odjedanputa postade nekako besmislen i beznačajan.
Posle trideset godina konjosanja Petar Subotić setio se da postoji i tako jednostavna reč kao što je – NEĆU.
Život mu je odjedanputa postao nekako lepši i lakši. Posle trideset godina! Ej bre!
 

Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.