fbpx

POSLEDNJA MOLITVA GILETA BAKSUZA

ž. a. r. IZ STARIH ALBUMA Gile Baksuz: " Ja sam ovaj u sredini" (nedostajući deo pocepan od strane pomenute Zorke Petronijević)
ž. a. r.
IZ STARIH ALBUMA
Gile Baksuz: ” Ja sam ovaj u sredini”
(nedostajući deo pocepan od strane pomenute Zorke Petronijević)

Gospode oče naš i spasioče i kako oćeš, ti što malo oćeš a sve možeš, pogledaj i na men sa neku stranu, onako, uzgred, kad nemaš šta da radiš. Strah me je, mnogo me je strah. Bio sam sve bože: od lopova do žandara, od ženskara do rogonje. Ubio nisam, lažno svedočio nisam. Nikad. Gospode rab sam tvoj, mada te ne vidim i ne čujem a i ne verujem mnogo, da se ne lažemo. Verujem po nekad i evo sad. Strah je velika bolest, teška i podmukla, ljigava. Sve me Bože prosejalo i grbavilo. Sve na mene udarilo ko da sam poslednji. Ono nisam za prvi red al ima i gorih pa im je bolje.

Sve ću da ti ispričam natenane ali da ostane među nama. Svi sveci i bogoljupci izumreli su – iščileli ko šareni konji. Ovo što se sada poasilo, pokondirilo i povampirilo pa ti se klanja, slavi te, to ti je zgubidan i šljam. Sad ti je drugo vreme. Druga vera. Nestali besmrtni i ostali smo sami ko granje kraj puta. Toliki bre ljudi a svi sami. Sve izedosmo i proćerdasmo. To što oko može da pojede nigde ne može da nikne. Ništa više nije kako treba. Ostala je samo sumnja, prazno nebo i siroti ljudi.

Bogati su uvek bili druga vera. Ostalo je prazno srce i šuplji stomaci. Leti greje sunce, u jesen opada lišće i miriše vruća rakija. Ne žalim se ja baš mnogo ali mogao bi malo da se potrudiš. Da se ne vređamo ovako lično ali uvek ima bolje.

Prvo: Gospode, opameti moju gazdaricu Zorku Petronijević. Ne znam dal si čuo za nju, ona ti je iz Lipovca od Lukića al se to udavalo i teralo po belom svetu pa i ona ne zna više od kojeg joj muža ostalo ovo Petronijević a od kojeg kuća, gde eve sad i ja stanujem i mučim se.

Triput me dosad zaključavala u kupatilu. Oće da me navede, da me iskoristi. Jednog dana će da izgubi ključ. Nije to zezanje. Primorava me na one stvari, da prostiš, a ja sam poznavao jednog od njenih pokojnih i nisam bre spao na te grane. Ima ona svog komšiju, onog drljavog Boru Kasapina, ako joj se baš oće. E, ako si neko i nešto, ako si vlast, opameti je leba ti il dajem otkaz. Neminovno.

Drugo: što se tiče pijenja. Jedino sam tu prvi u ovoj varoši. Pijem ko sunđer. Šta da radim kad mi ide od ruke. Samo klizi. A voleo bih da mi se odrekne. To obavezno da zapamtiš ako me slušaš.

Treće: ni snovi mi nisu kao ostalom svetu. Sanjam sve neke čume i jakrepe, sve neke sanđame i zmijuljke, pa po celu noć cvilim ki prebijeno kuče. Il sam nešto nagazio il me neko ureko il je ovo neka gadna zajebancija.

A i ovaj život bože, to ti je zulumćar a jok život. Sve se na mene navalilio pa po nekad mislim – sigurno ću u raj. Rođen sam, za nekog sveca. Što? Šta fali? Ima i gorih stvari od toga. A voleo bih da budem svetac. Da izađem na ulice, zaređam po kafanama i propovedam svoju religiju: braćo i sestre, dragi moji ortaci, silujte se, ubijajte, množite, boga hulite, đavolima hramove zidajte, džeparite i krijumčarite kad za bolje niste. Sve vaše grehe primam na sebe. Ja, Gile Baksuz. Samo me po nekada prelijte vinom i mučenicom, unakrst, hrišćanski, ko slavske kolače i kafanske stolove. Vi sitni prevaranti, obmanjivači i podvaldžije. Ja sam vaš grob. Po meri. Varajte muževe lepe moje gospođe. Tako mi dođe, leba mi. Al nisam ja taj. Ne umem ni dalje ni bolje. Uvuko se neki strah u mene pa me ko kuče izeda iznutra. Za srce grize.

 Gledam ovaj lep svet oko mene. Sve to ko da je za praznik pravljeno. Natenance. Ki da je neko gustiro dok im je kapu krojio. A mene bre zbrzili ko da im je izmico autobus ili kipelo mleko.

Da se ne lažemo. Ako to može da se ispravi – da se ispravi. Ako ne može – opet lepo. Gile je naviko na promaju. Neće ništa da me iznenadi. Ja nisam na dobro naviko a za loše ću lako da se snađem. Da se razumemo: neću protekciju! Nije Gile poltron i ponjava. Bože može li ovo, može li ono. Za svaku sitničicu da vučem za rukav. Ma ukinuo bi ja sve to. Kakav raj i pakao. Svi na isti raboš. Valjaš – ne valjaš, jesi – nisi. Toliko. Aj živeli.

 

 

 

 

 

Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.