26. Septembra 2018. | 10:24
Početna / Knjige / Aleksandra Nikolić Matić o obrazovanju, septembru i sličnim radostima

Aleksandra Nikolić Matić o obrazovanju, septembru i sličnim radostima

Septembar je mesec, čini mi se, najplodniji i najlepši u ovom našem kontinentalnom delu Evrope. Bujaju boje, sunce je zanosno, kiše su blage, a plodovi leta stižu do raskoši pijaca. Za veći deo Srba, rekla bih, jedinu raskoš. Još ima dobrih domaćica koje spremaju ajvar, kuvaju paradajz i pekmez. Mene u septembru uvek uhvati neizdrž, pa kao danak detinjstvu i mojoj majki Spaseniji, sa kojom sam uvek bila bliskija, nego sa mamom,  počinjem da mesim kolače, jer zimnicu u našoj kući sprema starija i iskusnija. Švarcvald tortu, kuglof, štrudlice sa jabukama i makom. Ne znam da li to ima veze sa povratkom korenima, silnim rođendanima ( između ostalog i moj sin i moj pokojni muž su septembarska deca) sa potrebom za stvaranjem zaliha oko struka, pred hladnu zimu, ili prosto  –  sa činjenicom da smo sve siromašniji. Pa kad nema hleba da jedemo, nek ide život, daj da udaramo po kolačima! Kao žena čitav život u kulturi i obrazovanju , malo jedno, malo drugo, septembar je i mesec kad krećem da radim punom parom.
Pre neki dan je jedna drugarica, umetnica, napravila video u kome deca govore kako mrze da idu u školu. Kao neko, ko je dvadeset godina profesor, ne bih se složila sa tim. Deca vole izazove. Vole učenje. Vole pravila. Deca ne vole pravila. Deca ne vole učenje. Proces je dugotrajan i često mučan, pun lutanja. Ali mladost želi da istražuje i bude čvrstom, ali blagom rukom vođena kroz šumu simbola koju nudi škola.

U srednjoj školi imala sam profesora književnosti M. Grujića. Njegova mera lepote i renesansnog duha je, nadam se, ponekad i moja.

Na fakultetu mi je profesor bio Milorad Pavić. Naučio me je da sumnjam. Koristim književnu periodiku, magiju. Da književnost ne uzimam zdravo za gotovo. Kao ni ljude.

Na postdiplomskim, Zoran Konstantinović, koji je iz Insbruka dolazio sa nes kafom i mocart kuglama koje su tada bile prava ekskluziva. Držao je predavanja kozerski, sa lakoćom.

Od njega sam naučila da asociram i aludiram. Da kombinujem i znam kad me neko laže u tekstu.

A i ovako.

Posle sam još učila od Dejana Medakovića i Predraga Palavestre.

Medakovića sam vodala i po nekim ručkovima na Brankovom kolu (i ono je sada u septembru), kao domaćin. On me naučio da nadjem pravu meru srpske književnosti.

Jednom prilikom, Predraga Palavestru prekide u izlaganju neki jednako čuveni naučnik na nekom dosadnom skupu u Matici srpskoj. Ali, Palavestra je zato bio uzbudljiv. Vec ostareo, polu izlapeo, taj drugi, rekao je nešto zaista tako glupo, da je u sali zavladao tajac. Palavestra je gospodstveno, bez pokretanja obrve rekao:“Hvala prof….što mi je pomogao da sve mnogo bolje objasnim“

Palavestra me je naučio da budem gospodin čovek.

 Nikad, ali nikad ne pisem ružno o obrazovanju koje je moja primarna profesija: profesor srpskog jezika i književnosti. Novinarstvo je odavno zauvek zatvorena knjiga mog profesionalnog života.

Zašto to ne radim?

Zato što sam u novinarstvu naučila da ćutim kada imam loše misljenje o nečemu. Ne iz straha. Osećaj odgovornosti prema napisanom. Uvek.

Šta bih da kazem o obrazovanju, a da bude lepo i afirmativno?

Nisu deca kriva. Nisu ni lošija nego nekad.

Imam dramsku sekciju i u septembru se pravi audicija za produkciju sezone. Gužva nam je neviđena.

…Pre neku godinu sam bila deo obuke iz oblasti primenjenog pozorišta Centra za pozorišna istraživanja ApsArt na Novom Beogradu.

Projekat je podrzalo Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, a spiritus movens celog projekta je Aleksandra Jelic, rediteljka. Od tada imam sertifikat da mogu da radim sa decom sa posebnim potrebama pozorisne projekte ovog tipa, jer sam se prilično nespremna našla u situaciji kada je u srednje škole uvedena inkluzija, da sa nekom decom uopšte ne mogu da izvedem planirani plan i program…A treba stići do njih i njihovih duša. Meni je to uvek najvaznije, kao profesoru maternjeg jezika.

Ekipa je bila sjajna, jako sme se zabavljali, svašta sam naučila, mnogo plesala i smejala se, malo glumatala, shvatila da kao neko ko ceo zivot piše, ne mogu da izađem iz narativa…

Drugi dan sasvim intenzivnog kursa, koji je trajao oko osam sati dnevno sa maleckom pauzom za ručak, sam se istinski potresla.

Radili smo neke vezbe sa dr Paul Murray  u kojima je suština bila izgradnja poverenja na metaforičnoj relaciji predavača/učenika.  Imaš zatvorene oči i neko te malim prstom jedne ruke vodi za tvoj mali prst kroz prostor, među drugim ljudima….Tvoji vodiči se smenjuju, najvise do troje. Posle menjaš ulogu i ti vodiš druge. Bila sam prvo ona koja vodi, pa sam bila vođena….Treća osoba koju sam vodila se strašno opirala, do toga da je izazivala priličnu količinu agresivnosti kod mene, što me nije iznenadilo, znajući moju burnu i žestoku prirodu.

Pomislila sam da se ustvari deca tako sa poverenjem prepuštaju i svojim roditeljima i nama, pedagozima i da zaista imamo ogromnu odgovornost kada su njihovi mali životi u mraku neznanja u našim rukama.

I da vrlo često, mi odrasli, ne znamo šta radimo.

Klinci znaju ogroman broj ružnih reči, više nego ikad, pa zato odrasli često misle da su se deca pokvarila. Ali znaju i ogroman broj lepih…I šta mi radimo sa tim?

Prva stvar koju sam naučila u RTS kao novinar je da brzo nađem poentu kad hoću, da ekonomišem sa rečima i da stalno budem svesna odgovornosti koje one nose.

Zato mislim da i ove prazne stranice našeg virtuelnog prostora uvek moraju da imaju neki viši smisao i značaj od banalnog i trivijalnog.

Reč ima specifičnu težinu i obavezuje.

Ne bih volela da pišem nešto ovako javno, čega bih se posle stidela.

Pre par godina sam sa sinom, koristeći poslednje dane godišnjeg odmora, bila na jednom manjem putu, na kome smo, između ostalog posetili i Trst. Dok smo sa uživanjem pili jedan od najboljih kapućina koji sam u životu popila, po preporuci na trgu Ponte Roso put u renesansu se odjednom pretvorio u duhovno putešestvije nas Srba, na koga sam želela da povedem svog voljenog tinejdžera. Ovaj otmeni grad koga krase impresivne građevine iz doba Habzburške monarhije, u 18. I 19. veku je jedno od centralnih sedišta bogatih Srba, kojih ima i danas, doduše ne tako uticajnih, preostalih u brojci od oko hiljadu porodica.

Kanalom Grande i trgom Ponte Roso, dominira srpska pravoslavna crkva Svetog Spiridona, izgrađena od belog mermera sa plavim kupolama i pozlaćenim mozaicima. Nisam mogla da se ne prisetim i ne ispričam sinu, koji je tada krenuo  u drugi razred srednje škole (sada je druga godina faksa),  kakve su veze Dositeja Obradovića sa ovim zdanjem, u kome smo sa parohom pričali, u sred Italije, naravno, na srpskom.

U pismu Haralampiju (srpski paroh H. Mamula u Trstu) Dositej piše da želi da štampa knjige ćirilicom i da želi da prosveti srce i um naroda, da parafraziram, Srbe svih vera. Kaže da Srbi žele škole i knjige za decu…

Te godine sam u avgustovskom roku, na vanrednom školovanju, pronašla jednog Jovana K. koji nije znao ćirilicu. Ni štampana ni pisana slova. Pismeni iz srpskog jezika i književnosti na temu O OBRAZOVANJU, napisao je štampanim slovima latinicom… Kada sam mu dala papir da mi napiše samo jednu rečenicu ćirilicom… Nije znao. Godina je bila 2014. A Jovan K. nije jedini koji nije znao azbuku.

„Pomoćnik ministra prosvete Ljubiša Antonijević izjavio je tada da u Srbiji 40 odsto građana nema završenu srednju školu, odnosno nikakvu radnu kvalifikaciju. Antonijević je gostujući na RTS-u naglasio da je u našoj zemlji 17 odsto stanovništva nepismeno i 23 odsto sa završenom osnovnom školom, što znači da 40 odsto građana nema radnu kvalifikaciju“. ( izvor,Tanjug 13. avgust 2014.)

Ne znam da li mi, na ovim prostorima, svi čitamo isključivo  Noama Čomskog i njegovu Generativnu gramatiku, po kojoj se, da pojednostavim, u okviru jezičkih kompetencija, podrazumeva urođeno, nesvesno, znanje maternjeg jezika. Pa nam časovi srpskog jezika i književnosti i ne trebaju. A i šta će nam!?

Dok ovo pišem, uoči početka septembra i polaska u školu, spremam i časove koji se na trećem stepenu uredno smanjuju sa fonda od tri časa (srpski) nedeljno na dva časa.

U Rusiji je na primer, sam Putin pokrenuo inicijativu da ruski jezik, njima maternji, ima status nadpredmetnog kao školskog predmeta. To je državni standard.  Klinci u Rusiji  u prva četiri razreda osnovne škole imaju devet časova ruskog jezika (prvi i drugi razred, treći  osam, četvrti sedam).  Mali Francuzi  imaju po deset časova, koliko i mali Turci. Komšije Mađari, po osam…

Šta, znanje maternjeg jezika se u Srba podrazumeva?

Ima Dositej, prvi Ministar prosvete u nas, da se vratim Trstu, jednu basnu, Bakarna statua. U njoj jedan majstor lije statutu od bakra koji je ostao od statue koja se istopila u požaru. Zavist je zlobna, ali i ona shvata da ne bi bilo nove lepote da nije bilo stare. A to je i naravoučenije, bez da se čita između redova. Nema potrebe.

Knjige, braćo moja, a ne zvona i praporci.

U petak je u mojoj školi audicija.  Igraćemo KO TO TAMO PEVA, na zemunski način. Izvolite na premijeru, početkom oktobra, kada nam je dan škole. Da vidite sve divne radosti školskih poslova.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Aleksandra Nikolić Matić

Aleksandra Nikolić Matić
Majka jednog sjajnog sina, vlasnica velikog crnog psa. Blogerka. Deset godina profesionalni novinar RTS kultura, skoro dvadeset profesorka književnost. Živi u Zemunu. Biciklistička aktivistkinja u Ulicama za bicikle. Magistar književnosti. Na blogu Aleksandranm.wordpres.com u e formi objavila zbirku kratkih priča i tri romana. Bavi se i književnom i pozorišnom praksom i kritikom.