26. Maja 2019. | 10:56
Početna / Otvorena vrata / Dve priče o kažnjavanju – o previsokim očekivanjima i o strahu i kazni

Dve priče o kažnjavanju – o previsokim očekivanjima i o strahu i kazni

Kada se u javnom prostoru govori o kažnjavanju, većina nas odmah pomisli na fizičko kažnjavanje, tajm-aut, uskraćivanje zadovoljstava itd. To su situacije u kojima odrasli svesno i sa namerom primenjuju određenu vaspitnu meru. Ipak, veoma često dete može biti kažnjavano od strane roditelja i van namerne primene tih metoda. Kažnjavanje nije uvek pod roditeljskom svesnom kontrolom. Kroz ove dve priče videćemo kako to može da izgleda.

1. Priča o previsokim očekivanjima

“Moji roditelji su uvek koristili kritiku ili sram kada nisam uspevao da zadovoljim njihova očekivanja. Kritikovali su me jer nisam bio to što oni žele, nekako kao da je njihova ljubav bila uslovljena zadovoljenjem tih visokih standarda. Posle sam saznao da su njihovi roditelji njima činili to isto.”

Kada dete naknadno otkrije da je u stvari pohvala postignuća nadomeštala pružanje ljubavi i roditeljske pažnje, može osećati razočarenje ali i bes usmeren na roditelje jer je bilo kažnjavano izostankom topline i brige. Posledice ovakve indirektne kazne je da dete postavi strogog kritičara u sebe, kao i da razvije perfekcionizam i previsoke standarde u svemu što radi. Deca u sebe integrišu roditelja, što znači da će se obraćati sebi kao što je roditelj to činio u detinjstvu, bilo da je taj roditelj u sadašnjosti fizički prisutan ili ne. Recimo, možda će se kažnjavati i omalovažavati.

Šta činiti?

  • Preispitajte se. U kojim oblastima života ste postavili previsoka očekivanja sebi i svojoj deci? Da li ste možda skloni perfekcionizmu u održavanju reda, čistoće ili ispunjavanja školskih/vanškolskih aktivnosti? Zapišite koje su to oblasti.
  • Analizirajte. Koje su dobre, a koje loše strane u postavljanju nerealnih očekivanja? Sigurno prepoznajete koliko dobijate, a koliko gubite i vi i deca.
  • Osetite. Bar na trenutak budite dete i setite se ko je i kako vama u detinjstvu nametao određene zahteve koje niste uspevali da ispunite. Kako se osećate povodom toga? Pokušajte na bar dva različita načina to da izrazite u realnosti.
2. Priča o strahu i kazni

Neki roditelji mogu da imaju izvesne poglede na svet koji su sputavajući za dete ili da budu do te mere prezaštitnički nastrojeni da izaziva konstantu anksioznost kod deteta. Ako ste nekim slučajem pretrpeli od svojih roditelja zlostavljanje ili zanemarivanje, vrlo verovatno ćete nesvesno te obrasce preneti na sopstvenu decu. To sve predstavlja kažnjavanje iz ugla jednog mladog bića. Malo dete ne razume razloge zbog kojih ne dobija dovoljno ljubavi ili su njegove potrebe zanemarene. Poruka koju mu roditelj tada šalje je da ono nije dobro, da nije vredno ljubavi i truda.

“Uvek su mi sve branili… da se ne bih povredila, razbolela ili bila pokradena, napadnuta… Sve manje sam izlazila napolje i družila se. Smatrala sam to normalnim. Sada sam toliko nesigurna u sebe i nikada ne smem da ostajem sama bilo gde.”

Za ovakve roditelje je “svet jedno opasno mesto”. Toliko su u strahu i nervozi da se ta stanja konstantno prelivaju na dete. Ono potom biva sve više uplašeno i postepeno izrasta u jednu anksioznu osobu. Time što se roditelj konstantno plaši neke opasnosti, bolesti, siromaštva ili gubitka kontrole, šalje (najčešće nesvesno) poruku detetu da je ostvarivanje potreba i želja bolno, strašno ili zabranjeno. Na taj način uskraćuje detetu igru, istraživanje ili sopstveno izražavanje (emocija, stavova, ponašanja…). Ta deca postaju ranjiva, preplašena i imaju manjak samopouzdanja. Ono na kraju krajeva poveruje da je krhko, bespomoćno ili čak nesposobno.

Šta činiti?

  • Priznajte. Odvojte tokom dana vreme samo za sebe, makar 10 minuta, pa porazgovarajte sa sobom. Da li preuveličavate rizik da će se nešto strašno desiti? Na listu papira zapišite čega se sve plašite, a onda budite iskreni i obeležite šta od toga ste uspeli da prevaziđete zarad svoje dece. Videćete, što se više budete bavili time, bićete zadovoljniji sobom.
  • Osvrnite se. Jeste li skloni da umanjujete sopstvene sposobnosti i uspehe? Plašite li se neuspeha? Možda nenamerno to prenosite i na svoje dete. Bilo kako bilo, pogledajte u nazad i zaključite odakle to potiče.
Podstrek za dalje

Svi vrlo dobro znamo da roditeljstvo nikada nije bilo lako. Ono traži neprekidno preispitivanje i mnogo rada na sebi. Dečji uzori smo mi, a njihovo ponašanje se oblikuje svakodnevno i svakom interakcijom sa nama, želeli to mi ili ne. Planirali ili ne. Ponekad je od pomoći vratiti se mislima u sopstveno detinjstvo i uvideti kako su se roditelji ophodili prema nama. Kada se suočimo sa sećanjima i emocijama koje ona bude, moći ćemo da nastavimo dalje i “probijemo” naučenu barijeru: da prestanemo da se ponašamo isto kao naši roditelji. To nije nimalo lako, ali zarad izgradnje odnosa sa detetom, vredno je truda. To se može postići jedino uz svesnu odluku da se menjamo i to ne samo zarad dece, već i zarad nas samih i ljubavi prema sebi.

Piše: Tamara Kostić, psihološkinja

Izvor: zelenaucionica.com

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Zoran Todorović

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.