22. Novembra 2019. | 20:50
Početna / Knjige / Osvrt na stihozbirku “VASIONIK”

Osvrt na stihozbirku “VASIONIK”

Čitaoci su u prilici da se vinu u svet poezije Milovana Lalovića u knjizi vrlo originalnog i inventivnog naslova ”Vasionik”. Izuzetno dobro odabran naslov u priličnoj meri nagoveštava uzbudljivu avanturu uma i šarm estetskog doživljaja koji predstavlja čitanje ove knjige.

Glagol vinuti ovde ima prilično doslovno značenje, jer čitanje ove poezije zaihteva izvesno uznošenje duha da bi se mogli prihvatiti široki horizonti refleksije i lepote koji se prostiru pred čitaocem.

Međutim, do ovakvog pesnikovog uzleta se ne dolazi preko noći, osim velikog talenta, potrebni su strpljenje i trud a da Milovan sve to poseduje govore i knjige koje je pre ove napisao a to su zbirke poezije “Zabranjen vrt” i “Prividi” roman  “Alfa” objavljen u Crnoj Gori i Grčkoj, zbirka priča “Anatomica de smoniis” (anatomija sna lat.) i drama “Pohodilac snova” objavljena kao knjiga a igra se i u  Grčkim pozorištima.

Pa ipak, bez obzira na sve gore navedeno, Milovanova poezija  puna je iskustva i zrelosti kao da pesnik ima bar pedeset godina a zapravo ih ima znatno manje.

Stihozbirku ‘’Vasionik’’ otvara pesma ‘’Sveznajuća’’ koja predstavlja neku vrstu prologa, odnosno uvoda u zbirku, jer se u njoj susrećemo sa osnovnim pojmovima i premisama koje su bitne za ovu knjigu. Pojam i misli o Ženi su ogrnuti debelim plaštom refleksije, pa tako  sitičemo utisak da obraćanje Ženi i nije to što izgleda na prvi pogled, već predstavlja obraćanje Logosu u naznakama ili silueti Žene. Već u ovoj pesmi čitalac oseća jednu metafizičku širinu koju nosi cela ova zbirka. Preplitanje prostora duha i vasione ovde je učestalo i postignuto je svežim i pastelnim metaforama koje nam pesnik nudi, da se tako izrazim, na ‘’poslužavniku’’ duboke refleksije.

‘’Vasionik’’, shodno svom nazivu i sadržaju je podeljen ne na cikluse, već na tri Sazvežđa. Ova originalna podela ima svoju podlogu u samoj zbirci jer je kosmos ili mikrokosmos, mikrokozma, kao što napisa Njegoš,  nešto što se pretapa jedno  u drugo i predstavlja jednu od suština ove poezije.

Ne može se osporiti da će iskusni i probirljivi čitalac osetiti pročitavši stihove pesme ‘’Opet sam sanjao’’ ‘’ Opet sam te sanjao noćas,/
šetaš se bosa niz metafore,/k’o kiša ti mije stopala mala,/k’o nižeš u đerdan izgovore. ‘’ istinsku lepotu i dubinu poezije, koja je naizgled tako laka i lepršava a zapravo zahteva veliki trud i minucioznost da bi bila napisana.

Što se tiče samih citata, mislim da veliki broj pesama zaslužuje da se citira neki njihov deo, pa ću zbog toga pokušati da budem vrlo restriktivan u citatima.

Dakle, u prvom Sazvežđu čitalac nailazi na trideset tri pesme. Mogli bi reći da su to ljubavne pesme, ali to bi bio samo deo istine. Većina tih pesama hvali Ženu i uzdiže njenu lepotu, ali autor to prikazuje kroz dva bitna filtera kroz duboku refleksiju i kroz poeziju. Ovde poezija nije samo nešto što se piše i što se čita. Kod Milovana je ona živa materija, stvarni deo njegovog sveta, njegovo pribežište ili čak hram. ‘’Noć se tiho strofi primakla,/na zareze ja žute fenjere stavi’,/na tačke, svijetlucave perle od stakla,/što na kraj mog’ svijeta ona ih pravi.//U ponoć kad kazaljke jedna drugu minu,/i sjećanja moja kliznu preko njih,/kosmos mi pomaže sklopiti rimu,da u kosu zatakneš jedan moj stih.//Čudan smo nekakav nas dvoje soj,/ja još spavam đe onaj sunčan maj spi’,/tamo đe ležah na pruzi staroj,/
i pitam se da l’ navratiš ponekad i ti.’’ (pesma ‘’Stih za tebe). Sličnost sa ovom pesmom i mamo i u pesmi ‘’Svijet u stihu’’ gde nailazimo na jednu vrstu homogenog, zapravo autohtonog sveta u okviru same pesme izvan koje svet i ne postoji a pesnik je jedini gospodar unutar tog ‘’sopstvenog’’ sveta. Taj ‘’sopstveni’’ ili ‘’napisani svet’’ podseća na neke pesme poljske nobelovke Vislave Šimborske, što samo može dovesti do zaključka da je Milovan Lalović već na ovoj stepenici svog peničkog razvoja i opusa  dostigao izuzetne poetske domete, ravne dometima najboljih pesnika. ‘’Izvan stihova ovih,/nema ni tebe ni mene,/nema ni sunca, ni trave,/ni makove boje crvene.//Viječnost je ovaj trenutak,/a stih je sav svemir naš,/ja sam došao s’ neba,kao što i sama znaš.’’ (pesma ‘’Svijet u stihu’’.
  Iako nije poslednja pesma u ovom ciklusu, značenjski ga zatvara pesma ‘’Pada kiša slana’’. Po ambijentu i atmosferi kiše, ova pesma će nas malo podsetiti na ‘’Barbaru’’ od Žaka Prevera, ali tu već svaka sličnost prestaje. Milovanova pesma nosi u sebi neka suštinska pitanja koja mogu postaviti jedno drugom zaljubljeni  ali nosi i filozofiju osmišljana sveta i našeg bitisanja u njemu.

‘’ Dal’ više volim svemir ili tebe?/Pitaš i odlaziš niz ulicu stežući kaput uz tijelo.’’ Na ovo pitanje, ma koliko bilo iracionalno pesnik odgovara racionalno, a racionalnost, kao i gore pomenuta iracionalnost, predstavlja tek jedno zrnce soli, zrnce mudrosti, koju ljubav u svojoj hirovitosti i pretencioznosti uopšte ne priznaje.

‘’ Htio sam ti reći da ti je pitanje dječije,/da se ljubav ne ucjenjuje, ne zahtjeva./Htio sam ti reći da je svemir i tvoj koliko je i moj,/ da je imati tebe u njemu mnogo ljepše/nego biti kometa što usamljena luta/ zvijezdanim stazama. ‘’

Drugo Sazvežđe nam donosi osim ljubavi prema Ženi niz pesnikovih nedoumica i pitanja, na koja logika i ratio najčešće nemaju odogovor ali ga često ima poezija, poetski zanos i metafizika. Ovo Sazvežđe lično doživljavam kao neku vrstu poetske, čak malo nadnaravne spone neba (kosmosa) i zemlje. ‘’Zadnje slutnje koje dosegnuti mogu,/poniženo mole da promjenim smijer/prepuštam se mastiljavom tamnom epilogu,/i zavijam ka Mijesecu kao divlja zvijer. ‘’ (pesma ‘’Zvijer’’).

U ovom Sazvežđu, kao i u prvom pesnik piše pesme i u slobodnom stihu i strofama. Kada su strofične pesme u pitanju njih pesnik najčešće piše u obliku katrena koji nekad imaju rimu a nekad ne. Iz ovoga možemo zaključiti da pesnik bira formu kojom će zapisati neku pesmu (mada se ovo često dešava i podsvesno, odnosno sam ritam pesme i njen naboj određuju oblik u kom će pesma biti zapisana).

I ovde pesnik dokazuje da utočišta pesničkog subjekta mogu biti različita (pesme ‘’Premetnuću se u tri riječi’’ i ‘’U snu Usnulog bivam’’) a pesnička imaginacija nema granica, ali je u Milovanovom slučaju to ‘’bezgraničje’’ ispunjeno logosom, ljubavlju ili žudnjom. Dakle, u pesmama nema ‘’praznog hoda’’ (tek da se pesma nečim ispuni) ili, što bi rekli, prilagođeno naslovu ove zbirke ‘’nema pesničkog vakuuma’’.

U drugom delu ovog Sazvežđa pesnik počinje da nagoveštava čitaocu malu pojavu starogrčkog Panteona. Ova pojava se mogla i očekivati s obzirom na jaku vezu pesnika i vasione a ne bi smeli zanemariti ni činjenicu da pesnik obitava nedaleko od ‘’sedišta’’ bogova, što svakako ne može a da ne ostavi utisak na ovakvu vrstu stvaralaštva.

Ovaj nagoveštaj nalazimo u pesmama ‘’Žrtvene trešnje’’ gde je smrtno biće zapravo žrtva svoje ljubavi prema besmrtnoj boginji a pouka ove pesme, ako je uopšte treba tražiti, jer se i sama nameće,  bila bi da ne treba spajati nespojive stvari. To je ono što je logično, ali pošto je ljubav ‘’slepa’’ svakako neće obraćati pažnju na ovakve pouke.

U pesmi ‘’Afrodita’’ pesnik na pomalo humoran način iskosa sa smeškom gleda na ljubavne avanture bogova i smrtnika, jer je i to deo života kojim živimo.

Treća pesma ‘’Vesni boginji proleća’’ pripada panslovenskom Panteonu ali to ne umanjije njen značaj ili lepotu jer proleće u kom obitava boginja Vesna nije ništa manje uzvišen hram od drugih hramova.

Treće  Sazvežđe otvara vrlo neobična pesma ‘’Sabor zemaljskih elemenata’’. U njoj vazduh, vatra, zemlja i voda u reističkom pesničkom prosedeu govore o svojoj suštini u prvom licu. Znači, pesnik im daje reč da umesto njega otkriju svoju suštinu (poput frncuskog pesnika Fransisa Ponža koji je rodonačelnik ovakve vrste poezije). Međutim, Lalović to čini ne da bi od tad pa nadalje preuzeo reistički pristup pisanju poezije, nego što mu konkretno za tu pesmu to deluje kao najbolja vrsta pesničkog iskaza – da zemaljski elementi iskažu ne samo svoju suštinu već i svoju filozofiju. Međutim, kao i u filmu ‘’Peti element’’ – pojavljuje se ljubav – ona daje završnu reč – jer je zapravo najglavnija. ‘’LJUBAV:
Na ovome skupu, vidim, zviždi, gori, teče, gnjili, ja sam snaga kreacije,
‘zalud ste se postrojili! ‘’

Ako je drugo  Savežđe bilo spona kosmosa i zemlje, onda ovo treće predstavlja Zemlju. Međutim, pojam ”Zemlju” ovde moramo shvatiti u vrlo širokom značenju. Ta ”Zemlja” nije samo ona na kojoj se nalazimo, niti samo ona po kojoj pesnik hodi. To je i njegovo unutrašnje stanište, njegov dijalog sa sudbinom, ljubavlju, njegov monolog sa pesmom, sa unutrašnjim porivima, najzad njegov specifični, izmešteni iz običnog, pogled na svet. ”Nonsens večeras priča sa sobom samim,/
niko ga ne čuje jer nikoga nema,/slogovi za njim rasparuju, u tami,
jalovi revolt nijemih fonema.//…Preko ćutanja noćas ništa neće preći,/ apsurd zoru tišinama iskrada,/večeras Nonsens umrijeće stojeći,
na trgu ovog pospanog grada. (pesma ”Smrt nesmisla”).

”Nastavi da se krećeš” –više nego antologijska pesma nije na samom kraju ove knjige ali po obuhvatnosti korpusa Milovanove poetike koju srećemo u ovoj knjizi ona predstavlja ”summu summarum” njegove filozofije i vrhunac pesničkih dometa i kao da je zatvara.

Osim večne Heraklitove vatre, početka i kraja svih stvari nalazimo i na večnu zapitanost u poslednjoj pesmi ove zbirke. Ona predstavlja Epilog – s tom razlikom što je kraj drame jasan i često donosi katarzu a u pravoj poeziji na prava pitanja nema pravog odgovora – jer su sva pitanja u dosluhu sa metafizikom koja nam izmiče ma kako joj se mi približili.

”Tragač što rovari kosti epiteta,/sin praznine kojoj nigdje nema dna,/ pobratim centurije repatih kometa,/ko li sam o ko sam, ko li sam to ja?// Plod strasti vijekovne linije otaca,/apsurd intelekta što za se’ ne zna,/berba misli nakon sjetve poljubaca,/ko li sam o ko sam, ko li sam to ja? (pesma ”Ko li sam to ja?”

A kad čitalac sklopi korice ove knjige, ako je bio pažljiv i ako ima hrabrosti to sebi da prizna, vratio se u u svoju realnost iz jednog sasvim drugačijeg sveta, ne onog koliko – toliko neobičnog koje uobičajeno stvaraju pesnici, već iz jednog sasvim drukčijeg, savim novog, svežeg i duboko promišljenog – izuzetnog sveta koji mogu stvoriti samo izuzetni pesnici kao što je to Milovan Lalović.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Oliver Janković

Oliver Janković
Rođen 1957. godine u Beogradu. Pisanjem počinje da se bavi još za vreme studija na Filološkom fakultetu, na kome diplomira na Grupi za poljski jezik i književnost. Posle 17 napisanih i izvedenih radio drama i dramskih minijatura, emigrira u pesničke vode, druži se sa kraćom prozom, esejima i književnom kritikom. Aktuelno, najčešće pliva u vodama humora i satire iako za sebe tvrdi da je strastveni neplivač.