Сликар, путник, хроничар шумадијских пејзажа, Јордан Ерчевић „освојио“ је нову коту. Са ње пажљиво, свакодневно, прати промене на пејзажима чудесне лепоте који се граниче са небом. Живи са својим сликама и у њих не уграђује само боје и лепоту хоризонта већ и своје емоције и мисли. На тај начин припрема нову, несвакидашњу изложбу великих формата. Када станете пред такву слику имаћете утисак да сте стигли на „коту 444“.
Посета Русији и њеним велелепним музејима и галеријама, сликару Јордану Ерчевићу дала је велику енеригију и инспирацију да унапреди своје ликовно стваралаштво у шестој деценији стварања. Вечитог „ловца“ на пејзаже и старе куће затекли смо у Горњој Сабанти, засеоку Рековачки ракаљ, на коти 444, где је овог пролећа преместио свој атеље.
„Запазио сам овај предивни амбијенат још пре тридесет година и ове године одлучио сам да га детаљније обрадим – као да се правда Јордан – На овом потезу мораш прво да приметиш кафану „Капију Левча” која сакрива прелепи видиковац. Тачно на коту 444 преместио сам свој штафелај и одлучио да са те тачке осликам све четири стране света. Четири слике великог формата најмања ће бити 230x150цм урадићу техником уље на платну, поступком фотосинтеза.
Прву слику, „Поглед на завичај”, радио сам девет месеци. Сваки дан сам сликао на лицу места, гледао промену шуме од нежних прозирних пролетњих боја, преко зеленила лета, до златних боја јесени. Свакодневне промене једног од најлепших шумадијских амбијената овековечио сам на платну. Волим ову надморску висину са које пуца поглед у даљину! Одавде се виде: на југу Јастребац, на истоку Ртањ на северу Рудник, а ка западу се простиру Гледићке планине “ – прича Јордан, одушевљен својом новом слиокарском фазом.
Сликара су мештани удомили у кафану „Капија Левча“ код кафеџике Милене и њених родитеља Милице и Славољуба Ћирића. Ту је са станом и одлучио је да у њој и организује своју, како каже, антологијску изложбу. Изложбу коју ствара чекајући пролеће, чекајући Годоа, нови живот, бежећи од зиме. Одушевљен је велелепним простором кафане. Високи зидови омогућују излагање великих формата, пејзажа какве он сада ради. Жели да попуни сваки зид. Газду је преквалификовао у помоћника. Слава, некад тапетар у „Гиганту”, сада са Јоцом премерава зидове, саставља кајл рамове, развлачи платна и носи штафелаје.
„Двадесет први век је век отуђења од природе, ја желим да се „фотосинтезом” и савременим технологијама вратим изворном пејзажу. Поступак фотосинтезтезе може урадити само онај сликар који свакодневно живи и слика у природи. Резултат није импресија него студија три годишња доба! Непосредни доживљај који је најважнији за једног уметника. Без те непосредности доживљај није потпун, остаје вештачки и плитак. За мене је ова кота свето место. Са свих страна окружено је светињама, црквама и манастирима: Каленић, Саринац, Ралетинац, Денковац… Има нечега у овим бројкама: кота 444, рођен сам 44. и циклус започео 2014.“ – открива тајне инспирације и надахнућа Јордан Ерчевић.
„Цео свој сликарски век провео сам радећи и демистификујући сликарске тајне. Живот сликара је живот обичног човека у дружењу са обичним људима. Мислим да сликари треба да „сликају живот“. Да не сликају и да буду искрени према публици а не да своје стваралаштво посвете блазираној уметности“ – поручује Јордан Ерчевић са коте 444, коте значајне за ратнике који су са ње бранили Београд. Шумадију, Србију, Југославију!
Сада, са ове коте, сликар Јордан брани своје уметничке видике, своје уметничке ставове.
