fbpx

Шумадијски атеље: Миливоје Штуловић –„Сећање на Леонарда”


atelje_1prva

 Рођен је на Светог Саву, 27. јанура 1952. године у Краљеву. Породицa Штуловић слави Светог Николу. Отац Александар  је био руководилац Робне куће Београд у Краљеву, мајка Христина просветни радник. Карактеристично презиме за Шумадију носе по славном претку Павлу Штулу са Рудника. Павле Штуле је на првом заседању Скупштине модерне Србије коју је основао Милош Обреновић изабран за начелника Црногорског округа.  Аутентична породична презимена Шумадинаца из тог доба носе данас само 5% фамилија, по речима етнолога Милета Недељковићa.

 Основну школу завршио је у Ваљеву. Школу за примењену уметност, oдсек у Новом Саду. Данас се та школа зове Богдан Шупут.  Као ученик добио је међународну награду за дизајн текстила у Франкфурту на Мајни 1970. године. То је једина међународна награда коју је та школа добила до сада.

 Визију свог посла имао је већ у основној школи у ликовној секцији. Педагог Марко Јуришић увидео је његов таленат и препоручио га за уметничку школу. У то време (1966-1967) уметничке школе у Југославији биле су специфичне и нису примале сваког ко конкурише.

 „Био сам у могућности да одем у било који центар: Љубљану, Сплит.. али ја сам изабрао Нови Сад, град моје младости и живота. Остао сам везан и дан данас за тај прелепи град”, отвара душу Штуловић.

 Војску је служио као артиљерац хаубичар 105. милиметара на острву Вис и тамо је направио Ликовну секцију. Требало је да студира у Чешкој, али из приватних разлога није отишао. Прво запослење је имао на декорацији простора и излога 1976. године у Робним кућама Београда. Када је отворена Робна кућа Београд у Крагујевцу преселио се у Крагујевац. 

 Борио се да постане члан УЛУС-а, да ради свој посао у позоришту као сликар. У јануару 1981. године јавља се на конкурс за сликара у Крагујевачки Театар.

 „Тада је сценограф био Сава Барачков, управник Александар Милосављевић. Упражњено је било место Мојсија Поповића, оца глумице Горице Поповић због одласка у пензију. Лепо се сналазим, иде ми посао од руке и 1990. године почињем да радим и сценографију по одласку Саве Барачкова у пензију. Ја сликам, вајам, каширим и радим све послове што се тиче сценографије! Све је то испреплетано у позоришту. Учи се годинама искуство је најважније у мојим занатима. Важно је да сам сликар. Постоје школе и осеци за сценографију, али ја сам нагомилао искуство у сликарском и сценографском послу. Тек сада са овим искуством од 35 година способан сам да правим неке велике ствари које правим и које су важне за позориште. 

 Радио јс пет сценографија и две костимографије за Велики школски час.

 Била ми је увек част да радим за Велики школски час! Поносан сам на “Плавог лептира”. PLAVI LEPTIR plus 3
 Волим када радим сценографије, али не волим да скрнавим простор и обележја,  измакао сам сценографију и нашао  решења за стајалиште, пругу и дресине  испред публике.  Телевизијски редитељ Ћиранић  је идеју у простору и ван сцене режирао као филм, тако да сам осетио могућност да и то радим. Влада Маринић је говорио да су сценографи сликари на сцени. Сценографија је тродимензионална слика, коју сценограф прави у сарадњи са редитељем. Све треба да је лепо упаковано. У процесу рада важно је направити атмосферу коју по тексту жели редитељ. Обично у пракси нисмо имали довољно новца  и тада до изражаја долази моја ликовност. Дивни редитељ Примож Беблер и ја направили смо  Хладњачу за сладолед са врло јефтиним материјалима. Зилакова поема са порушеном црквом у сценографији “Они су ушли у дом наш” је запажена од стране публике и критике у Југославији”,  издваја успехе Миша.

-Један је од оснивача колоније и галерије „Мостови Балкана”.

„Једна лепа акција коју сам реализовао са Гораном Ракићем и Тањом Милосављевић. Екипа која је пројекат урадила професионално и наслонила га на Споме парк. Мисија Мостова Балкана је да сарађују људи из Балканских земаља и да излажу код нас и ми код њих. Пројекат је урађен у сарадњи са Воком која га је и исфинансирала. Ми смо радили пет година и оставили велики фундус слика Галерији. Код нас све се приватизује, али то је ствар организатора”, разочарано констатује Штуловић.

 -Тада је био и председник подружнице УЛУС-а у Крагујевцу.

„Мислим да смо требали да прерастемо у регионалну подружницу УЛУС-а.  Направили смо  једну добру изложбу у Ингоштату и добар каталог о томе. Један добар документ о раду крагујевачких уметника. Изложба ће се памтити по ефектној презентацији културе Крагујевца. Шанса крагујевачких уметника, не само сликара, је сарадња са градовима побратимима у Европи. Морамо да гајимо регионалну сарадњу. Крагујевац треба да има свој лични печат у том презентовању и да не гледамо стално у Београд. На један начин Београд је престоница и све области је институционализовао, али Крагујевац је био прва престоница Модерне Србије. Мора да се цени да је већина тих институција зачета у Крагујевцу. Ко заслужује већу пажњу на државном нивоу и подстицај од републике Србије. Не треба мислити да је локална власт затајила у презентовању Крагујевца као зачетника културне средине. Сада имамо и ФИЛУМ на Универзитету и најстарије позориште у Србији. Право презентовање културе града Крагујевца је код пријатељња у Европи. За сада имамо такву презентацију у Питештију и Инголштату”, осврнуо се и на ход по мукама крагујевачке културе у Србији.

 Својим сликама опремио је многе културне иституције и угоститељске објекте у Крагујевцу! 

 „Све тајне сликања и позоришне сценографије учио сам годинама. Мени су ликовне колоније биле много важне у развијању талента. Дружење у времену која су иза нас била су за мене у измени искустава у техникама и оно што сликари виде између себе у раду врло је значајно. Све што човек више ради, стиче више самопоуздања, постаје све бољи. Слике су плод размишљања! Слику смислиш па реализујеш. Позоришни сликари  искуства и сценографије преносе на сликарство.

 Задовољан сам што сам учествовао у значајним изложбама Октобарског салона, што сам био представник Србије у Словенградецу, што сам добио гран при Фесткома као први странац, што сам добио међународну награду у Букурешту, што сам излагао на великом бијеналу Уницефа где је учествовало преко сто нација. То ми годи када листам каталоге са мојим сликама и сценографијама. Пред одлазак у пензију направићу луксузни каталог са мојим сликама, не волим да кажем монографију, јер монографију заслужују сликари који су врх ликовног живота у некој држави.

 Ликовна сцена у Крагујевцу је интересанта пре свега због ФИЛУМ-а и људи који су у уметничком свету стекли име: Ракић, Самарџић, Јелесијевић, Илић и пуно младих људи који се боре да направе нешто. Изваредан је вајар Зоран Илић који је обележио град, Сретеновић који је један од најбољих портретиста Балкана, покојни Бата Флаја, Јелена Патрногић… Историја крагујевачког сликарства је богата и треба направити Монографију сликара Крагујевца двадесетог века. Што значи да би сви били заступљени према свом делу! 

 Сада по Болоњској декларацији имамо градиране уметнике: доктор, магистар…. ја сам демократичан, или си уметник или ниси. Глумци Мија Алексић, Љуба Тадић када су глумили нико им није тражио дипломе. Ја говорим о природном таленту, о ономе што човек носи у себи и која је то вредност. Поштујем школу, али реално кад погледамо светску и српску уметносу су обележили неки људи који нису били магистри и др…, Влада Величковић је архитекта, Пеђа Милосављевић је правник.,. Када би међу књижевницима и песницима тражили школу и подвлачили црту, где би дошли.

 Вратио сам се на причу Сећање на Леонарда. Ја Леонарда не копирам. Волим да аплицирам његове цртеже  и додам разне ствари стварајући своју композицију. Раније сам сликао пејзаже и мртве природе.

 Први мој атеље  је у Даничићевој број три, у простору иза сцене који ми је и сликарница у позоришту већ 35 година. Док сам боравио у Паризу био сам у атељеу Петра Омчикуса. То је један велики магацин преурерћен у Атеље који ћу памтити док сам жив.

Кад одем у пензију ја ћу сањати овај мој атеље из сцене у коме сликам пре и после подне.  Фотографисаћу га из свих углова са свим кршом и ломом и ставити у албум који ћу листати сваки дан”, за Показивач је рекао сликар сценограф и културни радник Миливоје Штуловић.

uziva фото МилосШ ИГЊАТОВИЋ

 

S02

S03

S04

S05

S06

S07

s09s10

s11

 

 

s15

sulovic DVA ФОТОMilos Ignjatovic

tri foto milos Ignjatovic

DScetiri foto Milos Ignjatovic

Популаран код треће силе!
Популаран код треће силе!

Secanje 1фото милос игнјатовиц

 

Secanje 2

Secanje 3фото Милош игњатовић

Secanje 4фото милош игњатовић

Secanje 5фото милош игњатовић

 

 

Secanje 7 фото милос игњатовић

ПЛАВИ ЛЕПТИР
ПЛАВИ ЛЕПТИР

PLAVI LEPTIR81

PLAVI LEPTIR104

PLAVI LEPTIR25

kutija 3 фото Милош Игњатовић

Miloš Ignjatović
Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.